Странице

Добродошли на страницу посвећену идеји хришћанске демократије.

субота, 13. мај 2017.

Nemački koncept primenljiv u Srbiji

Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu ističe da je razvojni faktor bitna stavka u ekonomijama takozvanih “država blagostanja” ali da se taj segment kombinuje i sa zakonskim rešenjima koja vode računa o socijalnoj pravdi i zaštiti najugroženijih slojeva društva. – U tom smislu Nemačka i koncept socijalno tržišne privrede koji se tamo primenjuje jeste model koji bi mogao biti koristan za Srbiju. U toj zemlji se veoma vodi računa o rastu BDP-a kao i da oni koji su vodeći u tom procesu, a to su preduzetnici, ne budu zakinuti za zaradu koju su ostvarili ali sa druge strane se veoma pazi da ono što je ostvareno bude pravednije i ravnomernije raspoređeno kako bi i radnici imali koristi od toga – kaže naš sagovornik.

Prema njegovim rečima jedna od osnovnih karakteristika socijalno tržišne privrede je veoma značajna uloga sindikata u funkcionisanju kompanija i ekonomije  uopšte. – U Nemačkoj šef sindikata ima veoma veliku platu na nivou one koju prima menadžment. To je zbog toga kako bi on mogao da bude nezavistan i nepotkupljiv te da na adekvatan i kvalitetan način štiti interese zaposlenih.  Sindikalci i poslodavci su ti u Nemačkoj koji treba u okviru socijalnog dijaloga da se dogovore o svim segmentima zaštite prava i obaveze zaposlenih. U slučaju da do toga ne dođe sindikati organizuju štrajkove.

Za razliku od Srbije, kad je štrajk u Nemačkoj to znači da na ulice da protestuje izlazi desetine ili stotine hiljada zaposlenih što pokazuje koliko su sindikati tamo uticajni, borbeni i kakvu istinsku snagu predstavljaju – navodi Savić. On dodaje da je osnovni preduslov za razvoj socijalno tržišne privrede po kojoj je Nemačka prepoznatljiva razvitak industrije što znači da Srbija ako želi da razvija sličan model mora pristupiti procesu reindustrijalizacije. – Za razliku od Velike Britanije koja se svojevremeno odrekla svog indusntrijskog razvoja i preusmerila se na sektor usluga u Nemačkoj se to nikad nije desilo i epilog toga je da je ta zemlja do pre samo par godina bila prvi izvoznik u svetu. Reindustrijalizacija i orijentacija ka izvozu je definitivno potrebna i Srbiji – ističe Savić.

Branko Pavlović, privatizacioni savetnik kaže da je svaki ekonomski model, pa tako i nemački, socijalno tržišne privrede, daleko bolji od neoliberalnog ekonomskog koncepta koji se sada primenjuje u Srbiji. – Taj koncept služi samo za pretvaranje država u neokolonije i svakako ga treba odbaciti. Svaka država je specifična i nije moguće kopiranje bilo kog ekonomskog modela koje primenjuju druge zemlje. Međutim, to nikako ne znači da ne treba biti upoznat sa svim drugim, naročito onim uspešnim modelima, i svakako treba preuzimati sva dobra rešenja koja su primenljiva i u slučaju Srbije. Shodno tome nemački ekonomski model socijalno tržišne privrede bi bio veoma koristan u našem slučaju. Trebalo bi slediti nemački primer upravljanja državnim preduzećima i socijalne zaštite. Treba učiti od te zemlje koja ne dozvoljava da značajne nacionalne sektore industrije preuzme strani kapital i koja sindikatima garantuje važnu ulogu u zaštiti prava zaposlenih – zaključuje naš sagovornik.

Autor: Gojko Vlaović
Izvor: Demostat
 
 Preuzeto sa internet stranice: http://demostat.rs/vesti/analize/nemacki-koncept-primenljiv-u-srbiji/108

Model za primer i razmišljanje

Dok se neoliberalni koncept zasniva na stanovištu da je u ekonomiji sve podređeno neumoljivim mehanizmima konkurencije, socijalna tržišna privreda svoju doktrinu baštini na sprovođenju brojnih socijalnih mera čiji je zadatak da podmire potrebe građana koji nisu u stanju da u materijalnom pogledu vode računa sami o sebi. Shodno tome, insistira se na zakonskim i drugim regulativnim merama koje su prilagođene takvoj ekonomskoj orijentaciji. Politika socijalne sigurnosti suština je koncepta socijalno tržišne privrede u Nemačkoj. Predstava o pravednosti u socijalnoj tržišnoj  privredi polazi od pravednosti u startu (princip jednakih šansi),  koja je, pored principa socijalno države, utemeljena u ustavu Nemačke. Sa socijalno-političkog stanovišta, obe zahtevaju intervencije države  u tržišnu privredu, a to se upravo ostvaruje obilnim socijalnim davanjima kojim se štite egzistencijalno najugroženiji.

Srž socijalno tržišne privrede je obezbeđivanje minimalnog životnog strandarda kroz programe socijalno zaštite koje finansira država iz budžeta. Jedna od privilegija koju uživaju građani u Nemaćkoj je ta da pravo na ostvarivanje socijalnih beneficija imaju svi, pa tako i oni koji nikada nisu uplaćivali za zdravstveno i socijalno osiguranje. Takođe, treba naglasiti činjenicu da je položaj radnika zakonski daleko kvalitetnije zaštićen u Nemačkoj nego u nekim drugim razvijenim zemljama. Sindikati imaju veoma važnu ulogu kako u životu kompanije tako i u zaštiti radničkih prava. Zakonski je propisano da su poslodavci dužni da sa sindikatima izrade kolektivne ugovore kojim će se urediti oblast prava i obaveza zaposlenih. Time je sindikatima data velika moć jer je poslodavcu onemogućeno da otpusti bilo kog radnika a da se sindikat prethodno ne saglasi sa tim ili da na bilo koji način šikanira i tlači radnike. Kolektivnim ugovorima se striktno preciziraju visina ličnih dohodaka, vrednost prekovremenog rada, nadoknade ili beneficije za ishranu radnika dok su na poslu  kao i mnoga druga pitanja važna za standard zaposlenih. Jedna od privilegija koju imaju radnici u Nemačkoj je da preko svojih izabranih predstavnika u takozvanim "radničkim savetima" mogu da odlučuju o gotovo svim važnim stvarima vezanim za rad kompanije (primera radi, poslovnih sanacija, broja zaposlenih koji će napustiti kolektiv...) sa izuzetkom investicione politike koja ostaje ekskluzivno pravo vlasnika kapitala.

Zahvaljujući socijalno tržišnoj privredi, nemačka ekonomija raspolaže efikasnim regulativnim okvirom koji, verujući u funkcionisanje tržišta, spaja princip slobode sa socijalnom pravdom. Takav regulativni okvir znatno je doprineo tome  da se Nemačka posle nacionalsocijalizma i ratom upropašćene  privrede brzo ponovo obnovi, što je na međunarodnom nivou postalo poznato kao „privredno čudo“, i da dospe na položaj vodeće privredne nacije u svetu. Regulativna koncepcija socijalno tržišne privrede posle 1945. bila je osnova za uspehe privredne i socijalne politike usmerene na stabilnost i napredak. Uspesi ne leže, međutim, samo u najvećim stopama rasta zabeleženim do osamdesetih godina, i u visokoj konkurentnosti nemaćke privrede koja je zasluženo ocenjena kao „prvak sveta u izvozu“. Takođe su i podaci sa tržišta rada beležili izuzetno pozitivan trend. Nemački ministar privrede je 1971. godine opisao tadašnju situaciju na tržištu rada sa stopom nezaposlenosti od 0,8 odsto kao punu zaposlenost. Uz to se Nemačka u međunarodnim statistikama isticala sa relativno ujednačenom raspodelom prihoda, kao i sa najmanjim brojem dana štrajka među svim razvijenim nacionalnim privredama.

Zbog svega navedenog, odgovorno se može reći da je socijalno tržišna privreda model za primer i razmišljanje kada je reč o Srbiji. Stiče se utisak da bi upravo takav ekonomski koncept posrnulu srpsku privredu mogao da izvede na „zelenu granu". Naravno, za to su potrebni i preduslovi, a onaj glavni je svakako vezan za adekvatna budžetska sredstva kao osnovnu potporu sprovođenja tog programa. U slučaju Srbije punjenje državne kase je nemoguće bez procesa reindustrijalizacije i sveobuhvatnog plana privrednog razvoja koji u našoj zemlji, kažu ekonomski eksperti, predstavlja nasušnu potrebu.

Autor: Gojko Vlaović novinar Danasa
Izvor: Demostat
 
Preuzeto sa  internet stranice: http://demostat.rs/vesti/analize/model-za-primer-i-razmisljanje/103

Analiza : SNS i CDU - Naprednjak kao narodnjak?


 
Jednom prilikom u Beču taman ispijamo vops i spremamo se za koncert Brusa Springstina to veče na „Prateru“ – kad zove Vuk Drašković. Kažem: „Vuče, oprostite u Beču sam, pa kad se vratim...“, a Vuk u romingu kaže: „Pazi samo, Zorane, da ne bude noga lička, a cipela bečka.“ Tako često u Srbiji biva kad imitiramo Zapad. Pa i u partijskom životu.
Ali krenimo redom:

Ali krenimo redom:
U uskršnjim viđanjima s Vojskom (general Diković je na TV stajao odmah iza) i s patrijarhom Irinejom (korpa s crvenim jajima bila je na stolu u Patrijaršiji), Aleksandar Vučić je anticipirao predsedničku sabornost i stožernost. Možda je samo varljiv utisak da je Vučić nastupio kao državotvorni agnostik, ali i Crkvi je ponekad bitnija državotvornost, pa iako je sekularna (kako Vučić tvrdi), nego nedržavna duhovnost. Pa i ako je hrišćanska. Otuda je razumevanje obostrano. O svačemu su razgovarali, ali sigurno ne o tome kako je 1997. okončana drama s kordonom u Kolarčevoj ulici. Da li bi Irinej kao Pavle „razmakao“ taj kordon? A zašto bi o takvoj litiji i razmišljao kad Vučiću nikakvi kordoni nisu na pameti bili. Pa nisu ovo devedesete.
Uskršnji susreti s Vojskom sad su već tradicionalni, a pošto će Vučić uskoro biti i vrhovni komandant, imaće i dodatan simbolički značaj. Čak i analitičari koji su „agnostici“ mogu prevideti da je Dikovića na mesto načelnika Generalštaba postavio još Boris Tadić. Bilo je to vreme kad se intenzivno razmišljalo i o „velikoj koaliciji“ DS i SNS. Možda joj samo tad nije bilo vreme.
Lepih je podsticaja za analizu bilo nakon uskršnjih susreta. Vučić je posle sastanka s patrijarhom Irinejom ukazao da u stranci ima različitih ljudi, od građanskih liberala do nacionalista i komunista. Neko bi dodao i „ kolumnista“. Maltene kao kad je Konrad Adenauer pravio CDU (Hrišćansko–demokratsku uniju). Partija zbog šarolikosti ima različitih problema, kaže Vučić kao da moli za razumevanje zbog „sataraša“. Ne bismo da budemo cinični, ali u naprednjačkom „narodnom frontu“ ili „socijalističkom savezu“ (ako opseg proširimo na SPS i Pokret socijalista), kao da očajnički fali „demokratskog nacionalizma“, upravo onoga zbog čega je prokažen Vojislav Koštunica jer ortodoksni građanisti misle da je „demokratski nacionalizam“ samo podli oksimoron – logički kolaps. I dakako stranputica nelinearne srpske istorije.

U Skupštini Srbije obeleženo je krajem aprila pedeset godina od smrti Konrada Adenaueia, državnika i vizionaria koji je uspostavio temelj Evropske unije, uz poruku da su njegove ideje ujedinjene Evrope aktuelne i danas i da se izazovi mogu prevazići samo uz saradnju. na osnovu zajedničkih principa i vrednosti. Predsednica parlamenta Maja Gojković besedila je o Adenaueru nadahnuto pa skoro kao kad je besedila o Endiju Vorholu pre koji mesec. Nije objasnila kako ćemo marljivo raditi na evropskim principima kad u njenoj partiji i koaliciji ne postoji elementarni konsenzus o tim principima.
Evropski komesar Johanes Han, austrijski narodnjački brat naprednjaka, više puta je obradovao Vučića stavovima koje je prenosio iz Brisela, sigurno da je Vučiću milo i kad čuje lflanovo nesimpatisanje „Velike Albanije“, ma koliko da te mape ponekad deluju „vorholovski“, ali isti Han je preko Dačića poručio da je nužno da vlast uđe u raspravu (dijalog) s demonstrantima u Srbiji. Е, tu dolazimo do ozbiljne kolizije SNS i CDU.
Hajde da zavirimo malkice u Izvod iz Publikacije/Radnog papira Fondacije Konrad Adenauer „Narodnjačke i velike partije u Nemačkoj i u Evropi. Stanje i perspektive“ (2012), koji je priredila radna grupa „Zukun ft der Volksparteien“ (Budućnost narodnjački h partija).
Tu je reč o potencijalima partija u SR Nemačkoj koje su danas skoro pred gubljenjem statusa narodnjačkih partija. Isto tako, reč je i o pitanju, da li i kojim aktuelnim trendovima ove stranke mogu da se vrate. Narodnjačke partije su, svakako vrlo jasno, doprinele tome da se partijski sistem u SR Nemačkoj stabilizuje, kao i da se konsoliduje posleratna demokratija. Ove partije i njihova specifična struktura omogućile su ostvarivanje različitih ekonomskih, socijalnih, konfesionalnih i kulturnih interesa, kao ida se oni integrišu, reprezentuju, ujednače i sprovedu u politici koja je naišla na veliku podršku u društvu.
Da li danas Srpska napredna stranka doprinosi da se stabilizuje partijski sistem u Srbiji?
Relevantne nemačke diskusije o narodnjačkim partijama tvrde da ni CDU nije više „catch all“ partija već je to „beneflt all“ ili, u najmanju ruku – „benefit many“ partija, koja se više ne može osloniti na starije organizacione resurse. Ona sada služi velikom delu stanovništva, osluškuje ga, prepoznaje potrebe i interese građana. CDU je prva prava nemačka narodnjačka partija koja zastupa sve slojeve i grupe jednog društva, ona je vrednosno orijentisana ali i pragmatično–ideološka, ona je spremna da preuzme celokupnu društvenu odgovornost, odnosno svedržavnu odgovornost, i sastoji se od manje izdiferenciranih organizacionih struktura (gusta mreža lokalnih udruženja, unutarpartijskih udruženja i radnih kružoka).

Е, sad pazite ovo: Narodnjačke partije imaju tri motivaciona nivoa: zbog Hanove sugestije, ističemo prvo drugi nivo – a to je da partija „mora da bude u dijalogu sa građanima“.
To znači, preciziraju nemački demohrišćani, da partije ove provenijencije „ne treba da čekaju da im ljudi priđu, već one treba da krenu ka ljudima“. Znači, treba krenuti u susret demonstrantima a ne čekati njihovu grešku, ili jedva prikrivati želju da se i oni povežu sa projektom „Velike Albanije“ jer mu idu naruku podrivajući srpsko jedinstvo – kriptosabornost.
Da se vratimo na prvi nivo: narodnjačke partije moraju da „prave politiku za ljude“. U budućnosti će narodnjačke partije biti merene nivoom usluga prema građanima, a ne brojnošću članstva. Zbog toga je neophodna sposobnost strateškog promišljanja. Narodnjačka partija mora biti izdiferencirana jer predstavlja mnogobrojnost i reprezentuje različite zahteve.
Treći nivo je organizacija i participacija. Ovde nije više reč o „članovima“ ili „delegatskom principu“, već o „principu saradnje“. Vrednosti privlače, služe kao orijentiri, ali stranka se mora dalje otvoriti, i to pre svega prema mladim ljudima i onima čija je političnost uopšteno upitna. Građani se angažuju tamo gde mogu da dožive da njihove akcije deluju.
Ali, po toj logici, da se SNS ovako ponaša ра ona bi morala da vodi proteste protiv rušenja u Savamali. Partija koja stvara politiku za ljude (benefit all partija), u srpskim uslovima se svodi na politiku „namirivanja“ članstva. Doduše, po procenama Statističkog zavoda Nemačke, između 60 i 67 odsto Nemaca pripada srednjoj klasi. To je, zajedno, oko pedeset miliona punoletnih. Međutim, tek je dvanaest miliona njih glasalo za CDU. U srednjem sloju leži potencijal za narodnjačke partije, naročito za  CDU.
Koliko je SNS predstavnik srednjeg sloja i koliki je taj sloj u Srbiji? Umesto plebiscitarne podrške lideru ur-gentniji je konsenzus o temeljnim vrednostima među partnerima reformi u socijalnoj strukturi društva. Umesto radikalskog recidiviranja, naprednjacima je potrebna avangardnost koju oni nikako da porode. Ili preuzmu.
Naprednjačko preuzimanje karijerista iz DOS može kratkoročno da stabilizuje partiju jer konvertiti karijerizmom i lukrativnošću smanjuju „solunašku“ žuč u partiji. Slično važi i za prepariranje koalicionih partnera. Mada, treba praviti razliku između botova i borgova. Botovi su relativno razumljivi ešaloni stranačkog agit-propa, dok fanovi „Star Treka“ (Zvezdanih staza) dobro znaju ko su borgovi (odnosno ko je Borg), i mnogi konvertiti, najčešće stare dosmanlije, umesto u “catch all” partiji završe u naprednjačkoj Borg organizaciji.

Borg je zastrašujuće usmeren ka cilju. Borgova kocka (svemirski brod) putem komunikacijske linije uspostavlja odnose s brodom koji susreće. Nekad je to i „Enterprajz“ kao ponos Federacije. Dakle, Borg kaže pri susretu: „Mi smo Borg. Postojanje kakvo poznajete svršeno je. Vaše ćemo biološke i tehnološke osobenosti pridodati svojima. Otpor je uzaludan.“ Otuda o mnogim „dosmanlijama“ asimilovanim od Vučićevog režima možemo govoriti kao o borgovima koji su evolutivno neuporedivo iznad botovskih legija.
Autor: Zoran Panović
Izvor: Nedeljnik
 
Preuzeto sa internet stranice:  http://demostat.rs/vesti/analize/analiza--sns-i-cdu-naprednjak-kao-narodnjak/104

субота, 11. фебруар 2017.

НОВА ГЛОБАЛНА ДЕСНИЦА! КО? КАКО? ЗАШТО? ДОКЛЕ?

ДРАГАН ШЉИВИЋ 
 
Најпознатији alt-right мем постао је Пепе жабац, који врши скаредне радње над социјал-либералним вредностима уз узвик: „Добар осећај, човече!“

Недавни избори у САД избацили су у први план до скора мало познате феномене као што су алтернативна десница, мем-ратови, „фундаментализам слободе говора“. Јачање америчке деснице уско је повезано са одређеним интернет форумима, на којима и Срби имају (анти)херојску улогу.
Деценијама су студенти друштвених наука широм света живели у убеђењу да бирачи у доба економских тешкоћа гласају за левицу. Таква ситуација трајала је изгледа до 2016. године. У почетку су покрети против естаблишмента („Систем те лаже“), као на пример „Окупирај Волстрит“, имали наглашено левичарски карактер. Но та ренесанса социјализма није потрајала. Док су протести левих антиглобалиста губили на замаху, десница је са обе стране Атлантика стварала политички капитал. У жижу јавности током недавне председничке кампање Доналда Трампа дошао је и један контроверзни десничарски покрет чији су протагонисти данас део самог језгра америчке администрације. Толико је било неочекивано да ће ликови који се баве дискусијама на опскурним десничарским интернет форумима доћи у прилику да утичу на политику Беле куће да су многи аналитичари и новинари и даље затечени њиховом појавом. Често су их називали „алтернативном десницом“, а да нико заправо није био скроз сигуран на кога и на шта се тај појам односи.
Оно што се десило у САД само је врхунац процеса који већ неко време траје на Западу. Глобализација и интеграције имале су подршку докле год је већина бирача сматрала да им је због тога у материјалном смислу боље. Проблем „идеологија животног стандарда“ јесте да, када наиђу прве озбиљније тешкоће, може доћи до ломова чији је исход тешко предвидети. Уместо глобалне класне солидарности, што би левичари очекивали, од Урала до Атлантика изборе добијају они који „хоће нашу земљу назад“. Већина Енглеза је гласала за Брегзит, а већина Пољака за нацију, традицију и католичке вредности. У оквиру Националног фронта Марин ле Пен данас се налази најбрже растућа омладинска политичка организација у Француској. Алтернатива за Немачку (AfD) од претходне године изборни резултат од 10 одсто доживљава као неуспех. У Аустрији је Слободарска партија, изгледа највише захваљујући гласовима из иностранства, остала кратких рукава на председничким изборима. У САД Берни Сандерс није био довољно атрактиван да освоји номинацију за кандидата „левице“, али је зато Доналд Трамп одувао све противкандидате као најдеснији од свих понуђених опција.
Амерички избори могу да имају ефекта и на домаће констелације, па не би било лоше да се потрудимо да их разумемо. Не ради се ту о менталитету Горњег Поља из „Три карте за Холивуд“. Није он својствен само Србима, који се веселе Трамповој победи, или Бошњацима, који навијају за Хилари Клинтон. Широм Европе било је оних који, иако никада неће имати право гласа у САД, јесу за себе говорили да су „за Бернија“ или „за Хилари“.
ОД МАРГИНЕ ДО УДАРНЕ ПЕСНИЦЕ У КУЛТУРНОМ РАТУ
Током прошле године „протестантска Европа“ као да је предњачила у изливима очекивања да ће у време кризе победити либерална и лева варијанта у САД, са чијим вредностима се идентификује добар део њене елите. У ову матрицу није се уклапала могућност да гласовима разочаране радничке класе победи милијардер који се скоро сваког дана вози у позлаћеном лифту. Трампова победа до саме изборне ноћи словила је за добру шалу из Симпсонових. Да то може да буде озбиљан исход, предвиђали су само алтернативци и јеретици као што су либерал Макс Кајзер са Russia Today (RT) и чувени режисер и социјалиста Мајкл Мур. Међу десничарима то су чиниле звезде Новинске агенције Брајтбарт (Breitbart News Network – BNN), која је од самог почетка уз Трампа.
 Стивен Бенон, извршни директор BNN, био је један од архитеката Трампове председничке кампање. Данас је Трампов „главни стратег“, што због његових идеолошких ставова изазива одређене контроверзе. Највећа се односи на улогу такозване „алтернативне деснице“ (alt-right) у политици америчког председника. Трампов стратег је своју медијску кућу одавно прогласио за платформу овог покрета који себе доживљава како алтернативу постојећим структурама моћи (естаблишмент) у америчком културном рату. Кључна стратешка мета алтернативних десничара је социјал-либерална левица (које некад називају Либтардс, као спој речи либерал и ретард). На тактичком нивоу, њен основни циљ је да дискредитује онај део америчке деснице (читај: републиканаца) који са америчком левицом дели одређене вредности. За републиканце који су склонији сарадњи с демократама (него беспоштедном обрачуну са њиховим позицијама) резервисан је термин „cuckservatives“. Појам је настао као увреда у којој је садржана претпоставка да они који нису довољно бескомпромисни десничари, нису ни довољно мушкарци. Алтернативни десничари себе по правилу доживљавају као изворне конзервативце, бескомпромисне борце, америчке патриоте, и што је за нашу причу далеко важније – „фундаменталисте слободног говора“.
Шта алтернативна десница тачно представља предмет је спорења, чак и међу онима које спољашњи посматрачи виде као припаднике alt-right покрета. Изгледа да је и даље у току нека врста идеолошке борбе за дефинисање нове трамповске деснице, која би подсећала на идеолошки занос Реганових година. Економиста Џефри Такер сматра да алтернативну десницу у односу на либертаријанце разликује њена посвећеност питањима колективног идентитета. Он тврди да су алтернативни десничари често склони да свет виде као борбу различитих група за освајање ресурса и простора. Залажу се за национални интерес у економији и противе се имиграцији. Нација мора да остане снажна и доминантна, не само у демографском смислу, него и у економском и војном.Овај опис као да се највећим делом односи на Ричарда Спенсера, коме се приписује да је лансирао термин alt-right 2008. године. Спенсер је потом обезбедио да овај појам уђе у жаргон екстремне десничарске субкултуре. За себе тврди да је „бели националиста“. Следбеници његовог Националног Института за практичну политику (National Policy Institute – NPI) више пута су показали да је у њиховом контексту alt-right исто што и отворени расизам и неонацизам. То би вероватно и остало тако да Трампов стратег није одлучио да искористи термин „алтернативна десница“, као и енергију различитих десних субкултура за један ризичан идеолошки подухват.
Бенон је, уз помоћ својих сарадника, покушао да прошири значење термина и да му уз помоћ својих сарадника да другачије значење. Циљ је био да се многобројни политички кружоци повежу у неку врсту покрета, који би се први пут од 90-тих година борио као равноправна сила са социјал-либералима у америчком културном рату. Кључно је било да се задржи национализам као окосница овог програма, али да се његово значење очисти од неких непожељних елемената. Бенон за себе говори да је „економски националиста“.
Термин алтернативна десница јесте, с једне стране, привлачан, јер сажима у две речи њено место у политичком спектру, али, са друге стране, носи неке негативне конотације. Главни разлог због ког појединци које спољашни посматрачи виде као део алтернтивне деснице за себе никада неће рећи да су део alt-right јесу оптужбе за антисемитизам и расизам. Бенонов идеолошки пројекат се због тога усмерио на два фронта. С једне стране, морао је да убеди америчку јавност да бити „платформа алтернативне деснице“ не значи бити антисемита и расиста. Сертификате о томе да он сам није расиста и антисемита добијао је од Афроамериканаца у редовима републиканаца и особа јеврејског порекла, чији је послодавац. Са друге стране, брајтбартовци су се на све начине трудили да покажуда лепљење етикета „расиста“ и „антисемита“ представља стратегију манипулације којој прибегава уплашена америчка социјал-либерална левица. Тиме што лепи етикете, левица бежи од аргументоване и на чињеницама засноване расправе. Даље су тврдили да иза данашње левице стоје медијски и финансијски лобији, задојени идејама глобализма. Они финансирају и промовишу левицу, јер се очајнички боје да не буду поражени у америчком културном рату. Белци и црнци и сви они које систем искоришћава имају заједничког непријатеља у демократској странци коју представља Хилари Клинтон. А они који стоје иза ње биће коначно поражени када десница победи на универзитетима, у медијима и у Холивуду.
МЕТОД ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ: ТРОЛОВАЊЕ С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ
Ако је многим алтернативним десничарима и било стало да (због ког год разлога) не буду приказани као антисемити и расисти, и те како им је било важно да их људи препознају по антифеминизму, исламофобији и национализму. У идеолошком смислу нема ту пуно новог. Све то је било негде присутно на америчкој десничарској сцени протеклих деценија. Међутим, снага алтернативне деснице лежи пре свега у њеном приступу комуникацији, као и емоцијама које она изазива.
 У тексту који представља манифест alt-right политичке субкултуре Алум Бохари и Мајло Јанопулос указали су да њени припадници себе виде као борце за слободу. Њихов бунт, рођен из савремене омладинске Интернет културе, подрива систем и руши табуе. Пристојност је пропала стратегија – само оштар одговор левичарима доноси резултате. Потребно је користити се бруталним и провокативним хумором, који представља потпуну антитезу политичкој коректности (а често и цивилизованој комуникацији). Једна од постојбина alt-right је виртуелни простор света видео-игара и специфичних форума (4chan, 8chan), док је међу значајним формативним искуствима за појединце међу њима било учешће у пројекту LessWrong.com.
Јанопулос и Бохари тврде да алтернативни десничари себе доживљавају као идеолошке одметнике, забринуте за судбину Запада. Многима су интелектуални узори Освалд Шпенглер, затим крајње ауторитарни мислиоци као што су Хенри Луис Менкен и Јулиус Евола. Од млађих ту су „палеоконзервативци“ Сем Франсис и Патрик Бјукенен. Њихове главне мете су неоконзервативци међу републиканцима, затим феминисткиње, борци за афирмативну акцију и политичку коректност. У спољној политици неки су склони изолационизму (не и Јанопулос), који је изгледа појачан утицајем који су на њих имали Рон Пол и П. Бјукенен. Многи међу њима се противе не само држави благостања (welfare state) него и држави ратовања (warfare state). Поред изолационизма (сетимо се Трамповог „Прво Америка!“), код неких има и склоности ка (умерено) проруским ставовима. У томе следе Бјукенена, за кога Путинова Русија данас представља вредности јудео-хришћанске цивилизације, иза којих стоји сам Бог.
Бити конзервативац је за Јанопулоса и Бохарија готово биолошки феномен. Инстинктивни конзервативизам се манифестује кроз конзервативни морал који инсистира на породичним или комунитарним (науштрб индивидуалистичким) вредностима. Према њиховом виђењу, људи природно теже хомогенизацији, стабилности, хијерархији и поретку. Овај инстинкт је у конзервативцима само јаче наглашен. Јанопулос и Бохари чак се и не суздржавају да ове пориве повежу са племенским нагонима и менталитетом. „Природни конзервативци“ теже одржању своје културе уместо јакој економији, како то чине неоконзервативци. „Идеално друштво не мора нужно да производи растући БДП, али зато ствара симфоније, базилике и старе мајсторе“, сматрају ова двојица.
За разлику од припадника старијих генерација, из чијих књига су преузели добар део идеолошког пакета, млађа генерација алтернативних десничара своје поруке формулише кратко и јасно, унутар визуелног дискурса гифова и мема (основне јединице културне информације, како рече Докинс). Оне су дизајниране тако да што је могуће више шокирају политичке противнике, да „изговоре неизговориво“ и да хуле на вредности које савремена америчка и европска друштва сматрају пожељним. Млади протагонисти alt-right уживају у тој врсти хумора. Њихове поруке се брзо и лако шире путем друштвених мрежа. Њихови творци често и не знају шта су заправо изговорили, али је битно да је елемент бунта, забаве, „троловања“ и очекиване емотивне реакције (triggered) оних с којима се комуницира ту. Бохари и Јанопулос тврде да многи млади alt-right активисти по менталитету више личе на либертаријанце, него не конзервативце. У томе се крије и значење „фундаментализма слободе говора“. Свако би требало да има право да изрази шта мисли, а они који нису способни да истрпе прозивке и увреде – њима није место у политичком животу. Неонацисти и расисти, како то тврде Јанопулос и Бохари, не припадају овој супкултури. Они се мувају по alt-right форумима, али их ту „нико не воли“, због чега их временом напуштају. Тачно је да се тамо често збијају расистичке шале, али рећи за све alt-right активисте да су расисти исто је што и тврдити да су сви металци сатанисти, додају Бохари и Јанопулос.
БУДУЋНОСТ АЛТЕРНАТИВНЕ ДЕСНИЦЕ
Што се самог термина алтернативна десница тиче, после Трампове победе, могућа су два сценарија. У првом, концепт алтернативне деснице, који је послужио сврси, бива предат на употребу екстремистима и отвореним расистима, као што је Спенсер. У другом, он наставља да се развија у смеру који је желео Бенон, тако што почиње да подразумева афинитет за хришћанску десницу (и римокатоличку цркву), палео-конзервативце и ставове Израела. На основу најсвежије турнеје Мајла Јанопулоса по америчким универзитетима, дало би се закључити да ће трамповска десница, како год да је на крају назову, задржати антифеминизам, „фундаментализам слободе говора“, исламофобију, спречавање даље имиграције и економски национализам као своја битна обележја.
Поред идеолошког, алтернативна десница свакако ће оставити трага и на методе будућих политичких окршаја. Очигледно је да има и оних којима политичка некоректност није само ствар приступа него и могућност да под маском „хумора“ и „слободе говора“ спроводе брутално вербално насиље. Старије генерације десничара, као на пример Ен Коултер, бранили су своје контроверзне ставове као несхваћене хиперболе. Данас је маневарски простор далеко већи. Онога тренутка када спорни садржаји постану схваћени као безазлена младалачка забава, тада указивање на проблем прераста у „смарање“ и неразумевање хумора у „троловању“. Кроз „шалу“ је могуће упутити јасну поруку екстремистима, који је схватају озбиљно. Истовремено, када политичка некоректност бива нападнута као прекорачење граница демократског дискурса, она може да се брани оптужбама да се левица уротила против смеха и слободе говора. Овај механизам представља својеврсну повратну спрегу – сваким новим скандалом, сваком новом шалом, подиже се праг толеранције за све оне предрасуде и недемократске идеје које су до скора опстајале на маргинама друштвеног живота.
 За десничарске „ратнике на тастатури“ Трампова кампања представљала је идеалну прилику за обрачун са омраженим социјал-либералима. Он је био политички некоректан, а његови гафови, како рече Ен Коултер, сведочили су о томе да прича оно што мисли, а не оно што му маркетиншки стручњаци саветују. На форумима је Трамп постао машиновођа „воза без кочница“, који је демолирао утврђене политичке табуе. Његова победа означила је крај „Великог мем рата“ на друштвеним мрежама, у коме је победио „бог-император“, „татица“, тј. нови амерички председник. Најпознатији alt-right мем овог „рата“ постао је Пепе жабац, који је означавао вршење скаредних радњи над социјал-либералним вредностима уз узвик „добар осећај, човече!“ Толико је постао раширен да се на њега помало трагикомично обрушила и кампања Клинтонове. Уништавање политичке коректности и читавог низа левичарских тековина зато што је то „добар осећај“ сигурно ће опстати као битно обележје трамповске деснице, али њени ефекти на глобалном нивоу зависиће у највећој мери од Трамповог успеха на домаћем терену. Ништа не помаже у ширењу политичких идеја као могућност да се захваљујући њима добију избори.
УЛОГА СРБА У СВЕТСКОЈ ДЕСНИЧАРСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ
Што се наших простора тиче, Срби западно од Дрине представљају на америчким десничарским форумима својеврсне (анти)хероје захваљујући мему „уклони кебаб“ (remove kebab). Кебаб на многим форумима представља поспрдни израз за муслимане, пре свега Турке. Сам мем је настао из видеа из рата у БиХ који приказује намргођеног српског војника док свира хармонику. Клип је кружио по форумима носећи различита имена (Serbia Strong, God is Serb), а мелодија коју изводи хармоникаш постала је мем који у видео клиповима означава remove kebab садржај. Претрага remove kebab на youtube.com новембра 2016. давала је преко 30.000 резултата. Међу њима су и говори Доналда Трампа, који су зачињени remove kebab темом. Онима који знају шта та мелодија означава није потребно да се додатно објашњава шта се очекује од Трампа када дође на власт. Иако постоји и „defend kebab“ (бранимо кебаб) мем, он никада није достигао толику популарност. Remove kebab тему можете пронаћи чак и у клиповима са Пајом Патком или Пепом Прасе, који је изводе у различитим приликама. Данас можете пронаћи како, рецимо, тинејџери у Пољској, кампери у Америци или униформисани момци негде на далеком истоку певају стихове remove kebab песмице на српском, то снимају и потом каче на youtube, јер мисле да је забавно.
 Но све то представља само забаву и величање (анти)хероја, које до сада није прерасло у видљиво другачије политичке ставове према Србима. Срби су били и остали забавни варвари са Балкана, док Европа ипак почиње на Орбановој огради. Ен Коултер, на пример, „нема мишљење“ по питању Косова, док нешто млађи узори алтернативним десничарима (у ширем смислу) готово да уопште не спомињу овај део света – осим када треба показати да етничка разноврсност води ка конфликту. Стоји да неки од људи у врху нове администрације воде порекло са Балкана, али то и даље не значи да ће ствари почети да посматрају кроз српску призму. Бенонов фокус биће на домаћем терену, а за Србију ће ту бити места само уколико се покаже употребљивом за циљеве Трамповог унутарамеричког културног рата.

 http://www.standard.rs/svet/36968-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%B3%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%BA%D0%BE-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D0%B7%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE-%D0%B4%D0%BE%D0%BA%D0%BB%D0%B5

среда, 07. децембар 2016.

Orijentacija u teškim vremenima

Izbeglička kriza i porast populizma najvažnije su teme ovogodišnjeg kongresa CDU koji se održava u Esenu. Uoči parlamentarnih izbora sledeće godine, Angela Merkel pokušava da stranku zadrži na svom kursu.
Popularnost nemačke Hrišćansko-demokratske unije (CDU) je pre nekoliko meseci, prema istraživanjima javnog mnjenja, bila prilično opala. Ankete su pokazivale nešto malo iznad 30 odsto podrške biračkog tela, ali CDU je uspela da se nekako iz toga izvuče. To međutim ima i svoju drugu, tamnu stranu: popularnost desničarske Alternative za Nemačku (AfD) se ne smanjuje. Naprotiv. Istraživači javnog mnjenja su pre samo godinu dana procenjivali da AfD u istočnim nemačkim pokrajinama ima više od deset odsto podrške birača, a danas ona u Saksoniji ima već 25 procenata. Na nivou cele Nemačke podrška Alternativi je, procenjuje se takođe iznad deset odsto.
Izbori u pet saveznih pokrajina su bili su sve samo ne nešto što unutar CDU podiže raspoloženje, a podjednako je loše raspoloženje i kod pojedinih od hiljadu delegata koliko će ih ove godine učestvovati na Kongresu stranke koji se od 5. do 7. decembra održava u Esenu.
default
Predsednik CSU Horst Zehofer neće doći na kongres sestrinske CDU
Komplikovana sestra iz Bavarske
Posledice izbegličke krize ogledaju se i u napetim odnosima CDU sa njenom bavarskom sestrinskom partijom Hrišćansko-socijalnom unijom (CSU). Predsednik te stranke Horst Zehofer je, po običaju, trebalo da održi govor na Kongresu CDU. Ali Angela Merkel i on se već više od godinu dana spore oko toga koje su „prave“ mera u izbegličkoj politici – pre svega je reč o „gornjoj granici“ kada je reč o prihvatanju izbeglica. Pošto ne žele da taj spor iznose javno, njih dvoje su nedavno obznanili da se neće pojavljivati na stranačkim kongresima – Merkelova na kongresu CSU, a Zehofer na kongresu CDU.
CDU, međutim, ne može sebi da dozvoli dugoročni konflikt: CSU je strateški važan partner, a to se posebno vidi danas kada je bavarska stranka svojevrsna bezbednosna tampon-zona prema desnom spektru. S obzirom na to da je CSU po mnogim pitanjima konzervativnija od CDU, to bi moglo da one birače CSU koji u poslednje vreme naginju desničarskim partijama, ipak veže uz demohrišćane. Drugim rečima, desničari bi, da nema CSU, bili još jači i zbog toga je neophodno da se smire napetosti.


Upravo zato će, umesto Zehofera, kongresu CDU prisustvovati dvoje visokih funkcionera iz Bavarske: generalni sekretar CSU Andreas Šojer i predsedavajuća pokrajinskoj grupi u Bundestagu Gerda Haselfeld, koja već godinama pokušava da spreči produbljivanje prevelikog razdora među sestrinskim strankama.
Međutim, mir unutar sopstvenih redova i dobar odnos sa CSU nije sve. CDU mora da dopre do što više birača ako želi da u septembru ponovo bude najjača politička opcija. Ali kako? Kako kada svuda okolo sve više vlasti osvajaju populisti? Mnogi očekuju neke odgovore na to već kada se Angela Merkel prvi put bude obratila u Esenu.
Predsednica CDU je prve naznake već dala na jednoj regionalnoj konferenciji na kojoj je jedan član stranke otvoreno zatražio njenu ostavku. Iskazala je puno razumevanje za takav stav i ocenila da je to deo demokratije. Saslušati, a ne osuđivati – čini se da je to nova taktika kojom bi trebalo premostiti jaz između naroda i establišmenta, na šta se u suštini najviše žale populisti.
Skretanje udesno
Pored toga, sve se jasnije uočava i skretanje udesno same CDU, što bi moglo da se pokaže i na kongresu. Za to postoje izvesne indicije: neposredno pred početak kongresa, potpredsednik CDU Tomas Štrobl izašao je u javnost sa zahtevom da se pooštre pravila za dobijanje azila i prilikom prisilnog vraćanja potražilaca. Alternativa za Nemačku je na to odmah reagovala ocenjujući da se radi o „praznom oportunizmu“ i „tobožnjoj promeni mišljenja“.
default
Tomas Štrobl (CDU) zalaže se za pooštravanje pravila za dobijanje azila i prilikom prisilnog vraćanja potražilaca azila
U tom pravcu se kreće i ambiciozni program rukovodstva partije pod imenom „Orijentacija u teškim vremenima“. Njegovo težište je na temama kao što su izbeglice, migracija i integracija. Situacija kakva je bila 2015, ne sme više da se ponovi, rekla je Merkelova protekle sedmice na video-konferenciji u bazi CDU i ukazala na ciljeve partijskog programa. Stranka je na 20 stranica formulisala društveno-političke smernice za koje do pre samo nekoliko meseci nije bilo konsenzusa u vrhu partije. Među njima su: kultura rukovođenja kao preduslov za sklad u pluralističkom društvu, domovina kao odgovor na globalizaciju, državno iznad religioznih prava, migracija na mala vrata preko zloupotrebe prava na azil, integracija i stvaranje paralelnih društava što isključuje jedno drugo.
Tu je i 150 drugih predloga, što je znatno više nego prethodne godine. Pojedini potiču od izrazito konzervativnog podmlatka, tzv. „Mlade unije“ (Junge Union). Za diskusiju će biti predložene i teme poput potpunog pokrivanja žena, novi Zakoni o proterivanju potražilaca azila i zabranu javnih okupljanja koja se održavaju na stranim jezicima.
Delegati bi tako mogli da se koncentrišu na unutrašnja pitanja, pošto, kada je reč o personalnim pitanjima, iznenađenja nema. Pored Angele Merkel, tu je još pet kandidata za potpredsednike koji bi trebalo da budu reizabrani. U sedmočlanom Predsedništvu nikad nema velikih promena. Novi članovi će biti Monika Griters, trenutno savezna ministarka kulture i Tomas de Mezijer, aktuelni nemački ministar unutrašnjih poslova. Premijer Saksonije Stanislas Tilih se neće kandidovati, pa će njegovo mesto zauzeti De Mezijer. Svi članovi Predsedništva su, dakle, manje-više na liniji Angele Merkel po pitanju izbegličke politike – osim Jensa Špana koji prema toj politici ima izvesnu distancu.

 http://www.dw.com/sr/orijentacija-u-te%C5%A1kim-vremenima/a-36643616

уторак, 06. децембар 2016.

Меркел поново на челу ЦДУ

 
 Ангела Меркел на конгресу своје Хришћанско-демократске уније.(Фото Ројтерс)

ЕСЕН – Немачка канцеларка Ангела Меркел поново је данас изабрана за лидера Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) на мандат од две године.
Она је на конгресу који се одржава у Есену добила 89 одсто гласова делегата, њен избор је поздрављен аплаузом од 11 минута.
Меркел ће тако предводити демохришћане на парламентарним изборима 2017. године, преноси АФП.
Она је прошлог месеца најавила да ће се кандидовати за четврти чеворогодишњи мандат канцелара на изборима који би требало да буду одржани у септембру 2017, а „одскочна даска” за то је њен реизбор за председницу ЦДУ.

Меркел позвала на забрану бурки у Немачкој

ЕСЕН – Немачка канцеларка Ангела Меркел позвала је данас на забрану ношења бурки у Немачкој и додала да ће она подржати општу забрану вела који покрива лице.
„Покривање лица у потпуности мора да се забрани, свуда где је то законски могуће”, рекла је Меркелова на конгресу своје Хришћанско-демократске уније.
После ове изјаве уследио је аплауз делегата у сали, преносе немачки медији.
Немачка канцеларка  истакла је данас решеност  и да спречи понављање прошлогодишњег огромног прилива миграната, у тренутку када тежи ка још једном двогодишњем мандату председнице своје конзервативне Хришћанско-демократске уније (ЦДУ).
Она је, на конгресу ЦДУ, рекла и да је хитан приоритет обезбедити да Европа потресена кризом не ослаби додатно, јавља АП.
„Ситуација каква је била крајем лета 2015. године не може, не би требало и не сме се поновити”, нагласила је Меркел у обраћању партијским делегатима на конгресу у западном граду Есену.
Меркел је прошлог месеца најавила да ће се кандидовати за четврти чеворогодишњи мандат канцелара на изборима који би требало да буду одржани у септембру 2017, а „одскочна даска” за то је њен реизбор за председницу ЦДУ.
„Избори 2017. године биће тежи него икада, барем од немачког уједињења”, упозорила је данас канцеларка, наводећи као разлог за то „снажну поларизацију немачког друштва”.
„Паралелна друштва” неће бити толерисана, додала је она, заложивши се за забрану ношења бурки.
Данашње гласање у Есену, где је Меркел први пут изабрана за председницу ЦДУ 2000. године, тест је њене репутације међу члановима странке, оцењује америчка агенција.
У Немачку је прошле године пристигло око 890.000 тражилаца азила, а многи су дошли након што је Меркел у септембру 2015. одлучила да пусти у земљу мигранте који су били заглављени у Мађарској.
Број новопридошлица је од тада нагло опао, али је канцеларкин приступ мигрантској кризи изазвао несугласице унутар ЦДУ, која је ове године остварила низ лоших резултата на државним изборима.
Ипак, анкете показују да конзервативци и даље имају солидно вођство у поређењу са другим странкама, мада још нису повратили подршку од 41,5 одсто колику су имали на изборима у Немачкој 2013.
Сада се конзервативци суочавају са новом конкуренцијом у облику националистичке странке Алтернатива за Немачку, која је постигла успех нападајући мигрантску политике Меркелове, закључује АП.
 http://www.politika.rs/scc/clanak/369432/Merkel-ponovo-na-celu-CDU

понедељак, 05. децембар 2016.

Г.К ЧЕСТЕРТОН О ДЕМОКРАТИЈИ





Сувише је празњикавих и сентименталних новинарских речи потрошено у прилог идеји да је хришћанство сродно демократији, већина таквих натписа је или недовољно снажна или ће недовољно  јасно оповргнути чињеницу да су се две горепоменуте идеологије итекако, тком времена, спориле. Истинска земља над којом хришћанство и демократија стоје заједно далеко је дубља. Једна посебна и посебно анти-хришћанска идеја плод је Карлајлових промишљања – идеја да би човек морао владати над онима које сматра покорнима. Нека је све друго хришћанство, али ово је безбожништво. Ако би наша вера замерила начину владања и понашања власти, она би изрекла нешто налик овом – да би човек требало да влада над онима који су непокорни. Карлајлов јунак би могао рећи: „Ја ћу бити краљ“; али, хришћанских светитељ би морао рећи: „Nolo episcopari“[i]. Ако велики парадокс хришћанства нешто и значи, смисао му је овај – морамо узети кљуну у руке и отићи у потрагу по пустињама и мрачним забитима, ловити све док не пронађемо оног јединог човека који ће рећи да је недостојан круне. Карлајл греши. Није нам циљ да крунишемо изузетног човека који мисли да уме владати. Напротив, морамо крунисати још изузетнијег који не зна да уме.

Сада је време да поменем два-три животно важна закључка у одбрану текуће демократије. Пуки процес гласања није демократија, премда је данас немогуће применити какав једноставнији демократски метод. Но, машинерија гласања је дубоко хришћанска у једном сасвим разумљивом смислу -  то је покушај да се измами мишљење оних, сувише скромних да га понуде. То је једна мистична авантура: веровање онима који не верују ни себи самима. Та енигма  је хришћански парадокс. Нема ничег реално смиреног у одрицањима будисте. Благи Индус је благ, али није кротак. Међутим, има нечег психолошки хришћанског у идеји тражења мишљења међу пониженим слојевима, и неприхватања општеприхваћених ставова истакнутих људи. Рећи да је гласање делимично и хришћанска идеја делује помало чудновато. Рећи да је агитација хришћанска идеја може звучати и лудачки. Но, то је хришћанство у својој идејној бити, то је бодрење кротких. Овим се скромном човеку каже: „Пријатељу, ступи на виши ниво.“ Ако и има какве мане и идеји такве агитације, имамо ли у виду њену савршену и непобитну побожност, онда само зато што она може бити запуштена умереношћу агитатора.


[i] Noli episcopari – или  Nolo episcopari.  На латинском  Не желим да будем бискуп“. Обредне речи које сваки новопостављени бискуп мора изговорити пре инаугурације.



 Честертон, Гилберт Кит. (2011). Правоверје. Бернар: Стари Бановци - Дунав  - Београд.  148 – 149. стр.