Морал и политика : Потреба за формирањем демохришћанског корпуса

„Савремени човек и поред своје најбоље воље није у могућности да унутар културног и националног идентитета друштва да религиозним идејама место оне заслужују.“
Маx Wебер, Протестантска етика и дух капитализма
Интегритет, правда, саборност, морал, традиција. Ово нису само пуке популистичке фразе већ речи које морају представљати будућност српског политичког живота и темељне смернице сваког ко жели бити политички ангажован. Сасвим је јасно да је да је садашњом политичком сценом у Србији овладао неморал, корупција, властити интереси политичких елита и страначких олигархија који на пластичан начин осликавају морални и духовни дефицит оних који су на себе преузели одговорност да управљају државом.
Попут неке добро уигране фарсе на нашој политичкој сцени већ дуже време се мењају улоге и актери али сценарио и епилог остају исти. Публика која све то посматра из атмосфере узбуђења и исчекивања промена упада у стање летаргије, меланхолије, равнодушности, разочарења и фрустрације.
Поштење, моралне врлине и етичке норме нису вредности које припадају искључиво домену религије јер се у супротном политика своди на чисте калкулације интересима, малверзације и лицитирања у којем народ постаје највећа жртва а бављење политиком постаје најуноснија професија. Свеоприсутни медиокритет који превладава у избору страначких кадрова на јавне функције продубљује се са чињеницом да одабрани кадрови поред недовољне стручне компетенције, ни морално, ни духовно нису дорасли функцији на коју су изабрани. У тако сложеној констелацији страначких и личних интереса истиче се надасве декларативни карактер бриге за опште добро друштва и интереса грађана што значајно доводи у питање успешност државне политике и њених циљева.
Са данашњег становиштва јасна је костантација Макса Вебера да је протестантска етика створила неизоставни темељ напретка савремене западне цивилизације и капиталистичког друштва. Три кључне особине које би требало да красе политичара јесу страст, осечај одговорности и мера. Имајући у виду ове особине јасно је да већину наших политичара не краси ни једна од њих. Неки пак сматрају да већину њих краси прва од поменутих – страст, ипак, рекао бих да је више у питању острашћеност и френетични занос у који их неизбежно води идеолошки образац којег следе. Идеолошки рационализам замењен је идеолошким догматизмом, стручни и морални квалитети појединца подређени су партијској подобности, интегритет и принципијелност замењени су полтронством и поданичком ставу унутар страначке хијерахије. Подсетићу и на речи нашег социолога Чедомира Ћупића: “Неморална је и она политика која обмањује, сеје лажи и манипулише људима. Наравно, и политика која своје поданике третира као малолетнике није далеко од неморалности".
Без сумње, успешно друштво мора да почива на јасно утврђеним етичким, моралним принципима који не само да треба да се постулирају у програмима странака већ и да буду доследно примењени у пракси. Свима је добро познато да у Европској Унији постоји јак демохришћански блок који поседује вишедеценијску успешну традицију политичког живота коју заснива на вредностима хришћанског интегралног хуманизма и хришћанске етике.
Ради подсећања истаћи ћу да основне идеје хришћаско – социјалне мисли и политике и оно што ову идеју разикује од других система јесу: хришћански поглед на човеково биће и његову личност који почива на светописамској парадигми образа Божијег и неотуђивом достојанству човека, једнакост, солидарност, супсидијарност, персонализам насупрот индивидуализма, конкретни ставови по питањима етике и биоетике.
Хришћанска демократија је најмлађа од данашњих водећих политичких доктрина. Хришћанска демократија је једина политичка доктрина која је способна да обједини најбоље идеје политичке деснице и левице, да начини простор новим стварима и да очува најбоље и најкорсније елементе прошлости. Снага компромиса, и јединство између различитих друштевних група које хришћанска демократија нуди се не заснивају на некаквом комерцијалном уговору између понуде и тражње, различитих друштвених група и класа, већ на заједничким вредностима Хришћанства за све групе и нивое становништва. Хришћанске демократе признају демократски позив као једини који може да створи услове за одржање достојанства личности и њених фундаменталних права.
На жалост, у Србији етичко – политичке норме хришћанске нису довољно актуализоваме од стране политичких елита, чиме је обезбеђена страначка сцена без грађанске и демократске алтернативе, демохришћанског типа. У земљи постоје странке које се профилишу као демохришћанске али у претходним годинама ове странке нису у довољној мери оправдале свој епитет. Веома је битно да политичари или политичке партије које себе сврставају у оквире хришћанско политичке идеје своје програме издигну изнад декларативног нивоа и постану прагматичније у остваривању својих демохришћанских програмских начела.
У данашње време, можда више него икад постоји потреба да ове партије доследно и без преседана, разуме се, колико је год то у политици могуће, спроводе своје политичке програме и тако очувају хришћанско наслеђе у друштву у којем услед недостатка емпатије и конзументског менталитета друштва, индолентност, себичност и похлепа банализују људскост, врше својеврсну инверзију појмова и вредности.
Ово нас доводи до потребе да се у нашој земљи оформи снажан демохришћански корпус који би обједино све странке демохришћанске оријентације као и хришћанске вернике без обзира на њихову вероисповест по сличном моделу по којем је су састављене друге хришћанско – демократске организације и партије у Европи.
Примарни задатак демохришћанских партија не треба да буде борба за политичку превласт и политичка трговина које компромитује њихове политичке програме, већ повратак на суштинске вредности хришћанско – социјалне идеје: Власти без идеологије, права на живот, породице као темеља друштва, хришћанске етике и субсидијарности, персонализма и идеја једнакости, солидарности и социјалне правде, борби против сиромаштва, опорезивања имућних и снажан нагласак на идели социјалног капитализма у коме се најбоље очитава став да је „поштење најбоља политика“. Мишљења сам да ово представља један од начина да морал поново нађе своје место у политичкој сцени наше земље, достојанство у нашим политичким структурама и код грађана врати изгубљено поверење у државне институције.

 Никола Кнежевић : Новине Борба, 28, 29 април, 2009

Политика породице

Према грађанском праву формулисан појам „породица“ подразумева родитеље који са са својом децом живе у једном домаћинству, при чему није реч о томе да ли родитељи јесу или су раније били венчани, да ли су невенчани или самохрани. Брак, дакле, више не представља предуслов за постојање породице већ самостално или заједничко старатељство над једним или више деце. Сходно томе, под политиком породице подразумевају се све мере заштите и подршке усмерене или директно, на саму децу, или индиректно, на њихове родитеље.

Законске мере заштите започињу заштитом нерођеног детета, заштитом мајке као и законским правом на породиљско одсуство и скраћњно радно време, и настављају се преко помоћи за децу и омладину, као и закона о заштити омладине и радника. Код мера подршке треба разликовати пореске олакшице(породични сплитинг, делови прихода ослобођени од пореза због издржавања и бриге о деци) и социјална давања, као на пример, дечји додатак, додатак за васпитање деце и финансијаска помоћ за заштиту нерођеног детета. Од преименовања раније накнаде породичних трошкова у накнаду породичних давања 1996, може се бирати између одобравања дечјег додатка и подношења захтева за делимично ослобађања од пореза.

И признавања одсуства за васпитање и бригу о деци приликом обрачуна старосних пензија, и пензија удовица и удоваца, као и дечји додаци код додатног издвајања новчаних средстава за збрињавање за старост, које је уведено најновијом реформом пензија, такође, представљају подршку родитељима. Слично је и са бесплатним суосигурањем за чланове породица, у оквиру → здравстеног осигурања, као и са дечјим додацима код помоћи за незапослене(→незапосленост: социјална сигурност). Поред ових, чисто материјалних давања треба споменути и помоћи за јачање склада и васпитне моћи деце породице путем брачног, родитељског и васпитног саветовања, као и за планирање породице.

Као што нови појам накнаде породичних давања већ објашњава, деца не представљају оптерећење друштва, родитељи чине једно за опстанак друштва суштинско дело тиме што улажу новац и труд у подизање деце. Стога је развој друштва - по својој структури наклоњеног деци и породици - задатак заједнице, који се мора остварити како на државном новоу савеза и покрајина, тако и на општинском нивоу. Поред обезбеђивања финансијски доступног стамбеног простора, прилагођеног деци, у животној средини наклоњеној деци и са социјално културном инфраструктуром прилагођеном породици, ту спада и довољна понуда услуга које ће подржати породицу и бити допуна прилоком неге, васпитања и образовања деце, као и медицинске мере и установе.

Вероватно најзначајнији задатак будуће политике породице био би, међутим, да, с једне стране, створи боље предуслове за усклађивање родитељства и запослености, пре свега за самохране мајке и очеве, и с друге стране, да у јавности подигне вредност обављања кућних послова.

Литература:

MÜLLER-HEINE, K (1999), Ziele und Bergündungen von Familienpolitik (Циљеви и образложења политике породице), у: Arbeit und Sozialpolitik (Рад и социјална политика), свеска 9 -10; WINGEN, M(1997), Familienpolitik. Grundlagen und aktualle Probleme (Политика породице. Основе и актуелни проблеми), Stuttgart; LAMPERT, H. (1996), Pririät für die Familie. Plädoyer für eine ratinonale Familienpolitik (Приоритет за породицу. Одбрана рационалне политике породице), Берлин.

 Ханс Јирген Реснер

 Лексикон социјалне тржишне привреде, Еконoмска политика од А до Ш, Фондација Конрад Аденауер, Београд 2005, 218- 219 стр.

Да ли треба законом ограничити абортус?

 

 Питање абортуса није само лични проблем неког појединца, то је дубоко морално, етичко, правно и егзистенцијално питање и тиче се одређене нације, друштва у целини али и свих нас који себе називамо хришћанима.
Реч абортус потиче од речи аборт што значи прекинути, побацити, одбацити. Чедоморство (као синоним за абортус) сложеница је састављена од именице чедо и глагола морити. У медицинској терминологији ова реч означава намеран или ненамеран прекид трудноће у периоду након зачећа а пре природног порођаја. Осим што доводи до смрти зачетог детета, абортус оставља и последице како на појединца (здравствене, психолошке и социјалне) тако и на друштво (смањење плодности и репродуктивног потенцијала становништва).
Након законске легализације, абортус је постао један од битних, можда и најважнијих разлога настанка и ширења беле куге. Од тада број извршених абортуса је, из године у годину, у сталном порасту, а статистички подаци су веома забрињавајући и крајње поражавајући. Један од битних чинилаца за такво стање је и медијска пропаганда која даје искривљену слику тога чина промовишући ефикасност контрацепнивних средстава у циљу контроле рађања, као и програм планирања породице, док се све мање говори о традиционалним породичним вредностима и породици као основној јединици грађе и функције сваког друштва. Само у Србији годишње се изврши око 200 000 абортуса.
Према важећем Закону о поступку прекида трудноће (члан 6.) прекид трудноће може се извршити до навршене десете недеље трудноће, а након тога само у изузетним случајевима. Међутим, то не значи да закон пропагира и стимулише абортус, већ се њиме жели спречити вршење криминалног и нестручног абортуса. Најчешћи разлози који се наводе као оправдање за вршење абортуса су слобода избора тј. женино право да слободно одлући хоће ли родити дете или не; медицински еугенички разлози тј. уколико се, након десете недеље трудноће, открију физички или психички недостаци фетуса; право родитеља да планирају породицу; деперсонализација фетуса као и економски и социјални разлози.
Право на живот гарантовано је свим основним међународним и регионалним инструментима за заштиту људских права и држава је дужна да то право гарантује законом. Устав РС не спомиње директно права нерођеног детета али са друге стране, у Закону о наслеђивању РС, члан 3, став 2 наводи се - Наследити може и дете већ зачето у тренутку оставиочеве смрти ако се роди живо. Значи ли то да нерођено дете има право на наследство, а нема право на живот!? Дакле, из ове перспективе, фетус може имати статус људског бића, у смислу заштите људског достојанства и са правним последицама у наследном праву али не и статус индивидуе (личности) која ужива потпуну заштиту кроз право на живот. Право на живот, и поред свог врховног статуса, нема апсолутни карактер!
Са друге стране, став Православне Цркве је јединствен и универзалан и гласи: абортус је убиство! Са становишта Православља живот човека почиње од тренутка зачећа тј. од спајања мушке и женске полне ћелије и формирања јединственог једра. Дакле, тренутак зачећа означава почетак новог бића; човек настаје и пре свог рађања, а назив фетус је само име за временску категорију биолошког процеса континуираног развоја животног циклуса човека од зачећа до смрти, баш као и термин старац. У том смислу абортус и представља намерно и насилно одузимање елементарног права на живот, а и самог живота као светиње.
Црква је овај свој став о абортусу јасно изразила кроз богонадахнуте каноне и учења Св. Отаца, који своје упориште црпе из Св. Писма и уопште из Божијег Откровења: Пре него те саздах у утроби матере своје, знах те; и пре него изиде из утробе, посветих те; за пророка народима поставих те. (Јерем. 1,5); Оној која намерно уништи плод зачет у утроби својој, треба судити као за убиство (Св. Василије Велики), У Васкршњој посланици из 2000. године Патријарх Павле је изјавио: Васкрсење Христово је чувар светиње живота – као рођене, тако и нерођене деце. Оно је живи сведок да је чедоморство у утроби грех као и свако друго убиство човека., идр.
Лична слобода, као темељно људско право не укључује убиство другог човека. Право мајке на живот, не може да угрожава право њеног детета на живот. Такође, никоме не можемо ускратити живот због урођеног или стеченог физичког или менталног поремећаја (да не спомињемо могућност да до абортуса може доћи и због грешке у дијагнози). На основу горе наведеног закључујемо да и нерођено дете има право на слободу избора (његова слобода се у природном поретку стварања и развоја увек изражава потврдно) тј. елементарно право на живот. У супротном, поставља се питање: да ли је слобода тј. право мајке да слободно одлучи хоће ли родити дете, истинска слобода или је то само произвољна категорија одређеног субјекта!?
Држава треба да има јасну стратегију по питању абортуса – развијањем одговорне социјалне политике која ће промовисати и мотивисати афирмацију и повећање наталитета. Потребно је променити и тежиште смисла медијске пропаганде и јасно указати на дубљу реалност тога чина истичући у први план значај породице за појединца али и уопште за друштво; информисати и едуковати жене и породице суочене са непланираном трудноћом нпр. оснивањем саветодавних центара идр. Међутим, искуство често показује да држава више ради на ублажавању последица, него на уклањању суштине узрока; али ако будемо довољно развили свест о истинском значају породице за друштво, које је утемељено на здравим хришћанским основама и ако будемо правилно разумели значај и суштину живота, развићемо и здраво друштво и здрав однос према другим људима и према Богу. Једино у овом случају више нећемо говорити о праву на живот, јер овако схваћен, живот је изван сваког права!

 Марин Лазовић

Има ли места за хришћанско-социјалну политику?

Ради подсећања истаћи ћу да основне идеје хришћанско-социјалне мисли и политике и оно што ову идеју разикује од других система јесу: хришћански поглед на човеково биће и његову личност који почива на светописамској парадигми образа Божијег и неотуђивом достојанству човека, једнакост, солидарност, супсидијарност, персонализам насупрот индивидуализма, конкретни ставови по питањима етике и биоетике.

Хришћанска демократија је најмлађа од данашњих водећих политичких доктрина. Хришћанска демократија је једина политичка доктрина која је способна да обједини најбоље идеје политичке деснице и левице, да начини простор новим стварима и да очува најбоље и најкорсније елементе прошлости. Снага компромиса, и јединство између различитих друштевних група које хришћанска демократија нуди се не заснивају на некаквом комерцијалном уговору између понуде и тражње, различитих друштвених група и класа, већ на заједничким вредностима хришћанства за све групе и нивое становништва. Хришћанске демократе признају демократски позив као једини који може да створи услове за одржање достојанства личности и њених фундаменталних права.

На жалост, у Србији етичко - политичке норме хришћанске нису довољно актуализоваме од стране политичких елита, чиме је обезбеђена страначка сцена без грађанске и демократске алтернативе, демохришћанског типа. У земљи постоје странке које се профилишу као демохришћанске али у претходним годинама ове странке нису у довољној мери оправдале свој епитет. Веома је битно да политичари или политичке партије које себе сврставају у оквире хришћанско политичке идеје своје програме издигну изнад декларативног нивоа и постану прагматичније у остваривању својих демохришћанских програмских начела.

У данашње време, можда више него икад постоји потреба да ове партије доследно и без преседана, разуме се, колико је год то у политици могуће, спроводе своје политичке програме и тако очувају хришћанско наслеђе у друштву у којем услед недостатка емпатије и конзументског менталитета друштва, индолентност, себичност и похлепа банализују људскост, врше својеврсну инверзију појмова и вредности.

Ово нас доводи до потребе да се у нашој земљи оформи снажан демохришћански корпус који би обједино све странке демохришћанске оријентације као и хришћанске вернике без обзира на њихову вероисповест по сличном моделу по којем је су састављене друге хришћанско - демократске организације и партије у Европи.

Примарни задатак демохришћанских партија не треба да буде борба за политичку превласт и политичка трговина које компромитује њихове политичке програме, већ повратак на суштинске вредности хришћанско - социјалне идеје: Власти без идеологије, права на живот, породице као темеља друштва, хришћанске етике и супсидијарности, персонализма и идеја једнакости, солидарности и социјалне правде, борби против сиромаштва, опорезивања имућних и снажан нагласак на идеји социјалног капитализма у коме се најбоље очитава став да је „поштење најбоља политика". Мишљења сам да ово представља један од начина да морал поново нађе своје место у политичкој сцени наше земље, достојанство у нашим политичким структурама и код грађана врати изгубљено поверење у државне институције.

Никола Кнежевић

Борба 30.04.2009

Osnovni principi hrišćanske demokratije

Hrišćanska demokratija predstavlja ideju, pokret i deo istorijskog procesa. U svom dokumentu Encyclical Graves de Communi, papa Lav XIII definisao je ideju hrišćanske demokratije kao koncept rešavanja problema kojima je bila zahvaćena radnička klasa i unapređenja njihovih ljudskih prava.[1] U svojoj čuvenoj enciklici Rerum Novarum, koja se smatra i osnivačkim manifestom demohrišćanstva,papa Lav XIII naglašava da ne postoji jači posrednički faktor od verskog koji može pomiriti vladajuće i radničke klase.[2] Ovaj dokument je pokrenuo niz akcija koje još nazivamo i Katoličkim socijalizmom ili hrišćanskom demokratijom.[3]
Demohrišćanski pokret je naročito bio zastupljen u Italiji pod vođstvom Luiđija Šturza, zatim u Norveškoj (Democratic Party of Norway), u Nemačkoj (CDU) gde trenutno ima većinu u parlamentu. Demohrišćanske partije uticajan su politički faktor i u Švedskoj, Holandiji, Francuskoj, Sloveniji, Češkoj. Internacionalne organizacije koje povezuju sve demohrišćane pod imenom Christian Democrat and People's Parties International su druge po veličini organizacije ovog tipa, odmah iza Socijaldemokratske internacionale. U Evropi, demohrišćanske partije integrisane su u okviru organizacije Evropske Partije Naroda (European People's Party) koja ima većinu u Evropskom parlamentu.
U konceptu hrišćanske demokratije nije moguće govoriti o jednom doktrinarnom programu koje zastupaju svi demohrišćaski pokreti, pre svega zbog toga što su se oni razvijali u različitim društvenim okruženjima sa različitim problemima, inicijatori ovih pokreta poticali su iz različitih socijalnih slojeva, konfesionalnih tradicija čiji su interesi ponekad bili u suprotnosti.[4] Ono što je zajedničko za sve demohrišćanske partije jeste upravo vizija da se u skladu sa verskim principima i paradigmama mogu rešavati socijalni problemi. U slučaju demohrišćana značaj svog verskog nasleđa posebno je naglašen, kao i osnovna svrha političkog angažmana koja podrazumeva prenošenje hrišćanske vizije na čovečanstvo i njegovu budućnost. Programi demohrišćanskih partija profilisani su i usmereni na značaj etike/morala za društvo koje je dobro, na osnovni značaj porodice i škole, na pitanja nege i društvene brige i na internacionalnu solidarnost.[5] Ova vizija poseduje svoje impikacije na kako u doktrinalnom, tako i u bihejvijoralnom smislu.[6]
Nesumnjivo je da individualistički i konzervativni sa jedne ili potpuno liberalni društveni koncepti sa druge strane, nisu u mogućnosti da u potpunosti i adekvatno odgovore na izazove pred koje nas stavlja problematika postmodernističkog društva u kojem živimo. Ideja hrišćanske demokratije na problematiku savremenog društva posmatra iz drugačije perspektive i shodno tome nudi politička i socijalna rešenja.
Važno je naglasiti da se unutar koncepta hrišćanske demokratije društvo ne posmatra kao zajednica pojedinaca, kako je to paradigmatično za liberalne koncepte, već kao zajednicu osoba - ličnosti, dakle, u okvirima personalizma. Ličnost predstavlja fundamentalno socijalno biće, čija egzistencija se ne ostvaruje kroz vrstu rivaliteta – nadmetanja kao što slučaj sa liberalnim kapitalizmom[7], već kroz aktivno učešće u dobrosusedskim odnosima, skladnim porodičnim odnosima, u svojoj participaciji unutar šire zajednice. Vrednosti poput solidarnosti i moralnih načela naročito su naglašene.[8]
Politički, koncept hrišćanske demokratije ne predstavlja zamenu za konzervativizam ili nekakvu vrstu kopije socijalne demokratije već drugačiji politički princip. U ideološkom kontekstu, ideja hrišćanske demokratije uključivala je različite poglede, poput liberalnih, konzervativnih i socijalističkih u jednom širem okviru hrišćanskih i moralnih principa.[9]
Demohrišćanske stranke se u političkom spektru najčešće vezuju uz centar, ili pripadaju strankama desnog centra, kao što je to u slučaju Zapadne Evrope. Ono što koncept hrišćanske demokratije čini liberalnim jeste naglasak na ljudskim pravima i inicijativi kojeg pojedinac treba da ima prema društvu. U suprotnosti liberalnom stanovištu stoji programska inicijativa protiv sekularizovanja vrednosti u društvu. Ono što ovaj koncept čini konzervativnim jesu njegovi pogledi na pitanja braka, istopolnih brakova, razvoda, abortusa ali i snažnom suprostavljanju ideologizaciji društva, naročito protiv ideologija poput komunističke. Ono što ga čini socijalističkim jeste snažan naglasak na socijalnoj solidarnosti, borbi protiv siromaštva, oporezivanja imućnih. Tržišna ekonomija također je naglašena u programima partija koje pripadaju ovoj političkoj struji.
Verski motivi inspirišu većinu delova političkog programa. Specifični ciljevi ovog političkog koncepta naglašavaju važnost prevazilaženja i rešavanja raznih vrsta konfliktnih situacija i posredničku ulogu, empatiju, solidarnost kao preduslove za postizanje organske harmonije društva.[10] Između morala i politike ne sme biti suprostavljenosti. Država, u kolektivnom smislu mora biti povezana putem iste Božanske volje koja povezuje i same vernike u individualnom smislu. Priroda države treba biti ista kao i unutrašnja priroda koju prepoznajemo kao vlastitu.[11] Politika medijacije - posredništva karakteristična je za Hrišćansko-demokratske pokrete u Zapadnoj Evropi.
Polazeći od ovakve ideje važno je naglasiti da religiozna ubeđenja nisu samo deo ličnog pitanja pojedinca. Hrišćanstvo je kroz istoriju imalo ključan značaj u kreiranju Evropskog društva. To podrazumeva ulogu i naglašava važnost koju pojedinac ima u afirmaciiji političkog i društvenog okruženja. Ovo je moguće kroz razumevanje osnovnih socijalnih principa utemeljenih na tradicionalnim vrednostima koje nam nudi hrišćansko učenje, odnosno, osnovnih principa hrišćansko – socijalne politike.
Osnovni principi
1. Socijalna pravda
Pravni sistem mora da štiti dignitet pojedinca i garantuje miran suživot. Da bi sloboda svakog pojedinca bila u potpunosti ostvarena, neophodno je postojanje socijalne pravde. Okolnosti u kojima ljudi žive ne bi trebalo da ugrožavaju tu slobodu ni na koji način. Zadatak državne vlasti je da obezbedi sve potrebne preduslove za njeno ostvarivanje.
Ideja socijalne pravde predstavlja jedno od temelja Svetopisamskog učenja. Ona ujedno predstavlja i temelj hrišćansko-socijalne politike. Na početku važno je naglasiti važnost jednakosti između polova. Muškarac i žena su komplementarni i sačinjavaju prirodnu zajednicu polova u kojim ne sme biti bilo kakve podređenosti. Ovakva ravnopravnost podrazumeva se u širem društvenom okruženju, gde prava muškaraca i žena moraju biti u potpunosti jednaka.
Pojam socijalne pravde predviđa obaveze i odgovornosti za dobrobit društva na osnovu mogućnosti pojedinca. Iznad svega to podrazuma pružanje pomoći onima koji nisu u stanju pomoći sebi i ne mogu efektivno predstavljati sopstvene interese. Posebno treba pomoći onima koji pripadaju najnižim socijalnim slojevima, koji ni u kakvom slučaju ne smeju biti marginalizovani, te osnovni socijalni uslovi trebaju biti zagarantovani svima.
Jednakost celog ljudskog roda, njegovo dostojanstvo i sloboda utemeljeni su unutar svetopisamske antropologije. Ono podrazumeva garanciju jednakih prava za sve, bez obzira na rasnu, kulturnu ili versku pripadnost. U ovom kontekstu veoma je važno da svaki pojedinac ima pravo i jednaku mogućnost na obrazovanje, zdravstvenu negu i bude socijalno zbrinut, ukoliko sam nije u mogućnosti da to učini.
2. Vlast bez idelogije
Država, kao dobrovoljno organizovana ljudska zajednica, pre svega bi trebala da bude demistifikovana i ocišćena od ideoloških i idolopokloničkih zastranjivanja koje su joj nametnule bezbožnicke doktrine, udaljavajući je tako od njene iskonske namene da bude zajedničko dobro iz koga, radeći za dobrobit zajednice, svako dobija i ličnu dobrobit. Lični prosperitet je usko povezan sa prosperitetom zajednice, kao što i zajednica može opstajati u blagostanju samo ako je ono skup pojedinačnih blagostanja njenih clanova.[12]
3. Pravo na život
Svetopisamska i crkvena tradicija svedoče nam o tome da je čovek stvoren po obrazu i podobiju (sličnosti) Božijem. Pravo na život predstavlja temelj svih ljudskih prava. Naročito je važno naglasiti fundamentalno pravo ljudskog bića na rođenje. Argument protiv abortusa ne polazi samo od premise verskih principa već svoje opravdanje nalazi i u prirodnom poretku stvaranja, u osnovnim konceptima ljudskih prava i socijalne pravde. Pravo na život ne zavisi od određenog verskog ubeđenja, već ono predstavlja prirodno i neotuđivo pravo koje izvire iz dostojanstva ljudskog bića. Odbrana prava na život od momenta začeća do završetka života, jeste odbrana dostojanstva ljudskog bića. Svako sagledavanje ovog ozbiljnog pitanja mora poći od jasne premise da planirani abortus predstavlja oduzimanje života ljudskom biću kojem je to postojanje dato. Čin koji dozvoljava da se već postojećem ali ne i rođenom ljudskom biću oduzme pravo na dalje postojanje, ne može ni na koji način biti princip humanosti i pravde.[13]
Dostojanstvo čoveka i ljudskog života, uključujući i ono nerođenog deteta, predstavlja neizostavnu, nezaobilaznu stavku. Svako ljudsko biće treba smatrati kao jedinstvenu i samostalnu individuu tokom svih faza života. Dostojanstvo svake osobe ima jednaku vrednost bez obzira na pol, rasu, nacionalnost, dob, hendikep, verska ili politička ubeđenja, zdravlje i mogućnosti, uspeh ili manjak uspešnosti i sud drugih. U ovom kontekstu važno je naglasiti i potrebu za poboljšanjem socijalne negu ženama u drugom stanju i osobama sa invaliditetom.
4. Porodica kao temelj društva
Porodica predstavlja temelj društva. Porodica predstavlja najosnovniji oblik društvene zajednice. Ona pruža pojedincu sigurno okruženje unutar koga on može da razvija sve one pozitivne vrednosti koje treba da ispoljava unutar šireg društvenog okruženja. Porodica predstavlja mikro-zajednicu, koje ima sve osnovne atribute jednog društva. Zdravo porodično okruženje postavlja temelj zdravom društvu.
5. Kolektivna odgovornost.
Pomirenje predstavlja dužnost, kako pojedinaca, tako socijalnih i ekonomskih grupa. Ovo je naročito važno u društvenom kontekstu kakvo je naše gde princip pomirenja i tolerancije mora biti aspiracija svakog pojedinca. Poniznost, pokajanje, strpljenje i opraštanje nisu samo vrline koje treba da krase pojedinca već ono treba da bude sastavni deo i političkog programa.
Velika odgovornost je na vladajućim strukturama da učini sve što je u njenoj moći da raznim programima edukacije, denacifikacije i odgovarajućim aktivnostima smanji uticaj anahronih i retrogradnih vrednosti u društvu, u svojstvu svojevrsne promene svesti društva kako bi se značajno umanjila mogućnost rediciva nacionalističkih i drugih ekstremmih elemenata. Promeniti svest društva najteži je i najduži proces, naročito tamo gde se društva nalaze u periodu tranzicije.
Svaka nacija snosi odgovornost kako prema prošlosti¸ tako i prema oblikovanju budućnosti. Imajući u vidu protekla ratna dešavanja na našim prostorima, moramo biti svesni zločina koji su bili načinjeni sa svih strana. Ipak, ne možemo preći, te moramo podneti odgovornost za pojedince koji su te zločine činili, i učiniti sve da bi isti odgovarali za takva nedela, pred pravnim institucijama koje su za to nadležne.
6. Empatija i solidarnost
Svetopisamska i crkvena tradicija posebno naglašavaju važnost saosećanja jednog ljudskog bića prema drugome. Ovo podrazumeva napuštanje indeferentnog i pasivnog stava u odnosu na pomoć koju je potrebno ukazati drugome. Svaki član društva snosi individualnu i korporativnu odgovornost da bi služio i pomogao drugome. Jedan od zadataka države jeste da putem različitih programa i aktivnosti podstiče ove vrednosti kod pojedinaca, porodica i organizacija.
Solidarnost predstavlja brigu pojedinca za svojeg bližnjeg, empatiju, izražaj čovekove socijalne prirode. Kao etička dimenzija ona proizilazi iz dostojanstva čovekove ličnosti. Solidarnost podrazumeva primanje a i davanje. Svako ko očekuje pomoć treba biti biti spreman i da pomogne. Solidarnost nije samo imperativ pojedinca već i kolektiva, kao i same države.
Solidarnost se može definisati kao čovekoljublje i ljubav, čija polazna tacka je Zlatno pravilo – sve što želiš da ljudi tebi cine, čini i ti njima. Zaštititi život, slobodu i dostojanstvo svih ljudi, bez obzira na geografsku udaljenost, jedan je od aspekata solidarnosti. Biti solidaran sa slabima i ugnjetovanima, težiti ka socijalnoj pravdi i izjednačavanju strukturalne nepravde i stvaranja pravilne raspodele društvenih dobara, predstavljaju osnovne principe solidarnosti.[14]
7. Pluralističko društvo
Pluralistička priroda jednog društva proizilazi iz principa slobodnog razvoja ličnosti pojedinca, reflektujući tako širok spektar stavova, mišljenja, potreba i interesa. Ovo predstavlja temelj svakog slobodnog demokratskog društva. Takvo društvo postaje slobodno i pravedno koje karakteriše soliradnost između građana i države koja se zasniva na istim principima.
Narodi različitih entičkih i konfesionalnih pozadina treba slobodno da neguju svoje kulturne i verske običaje, jer etnička i konfesionalna šarolikost čini jednu naciju bogatijom i zrelijom.
8. Negovanje verske tradicije i afirmacija dijaloga
Demohrišćanske vrednosti podrazumevaju da se društveno politički programi nadahnjuju iz primera koje nam pruža hrišćanska tradicija. Takav sistem treba da izražava konzervativne, socijalne kao i liberalne vrednosti, što podrazumeva slobodno izražavanje razičitih stavova u duhu međusobnog uvažavanja i tolerancije.
Sistem hrišćanske demokratije podrazumeva negovanje verskog pluralizma i treba da garantuje slobodu veroispovesti svim religijama i konfesijama koje su zastupljene u društvu, te mogućnost da svaki pojedinac neguje očuva svoj verski i nacionalni identitet. Unutar ovakvog sistema vrednosti svaki pojedinac ima pravo da neguje svoja religiozna ili ateistička ubeđenja.
U ovom kontekstu važno je naglasiti i ulogu kojeg ekumenski dijalog ima u svetu a pogotovo u okvirima jedne države. Ovakva vrsta dijaloga od suštinske je važnosti za uspostavljanje atmosfere uzajamnog uvažavanja, upoznavanja, tolerancije i mira uopšte u kome se na najbolji način prevazilazi različitost sa jedne strane, a neguje partikularitet verske tradicije sa druge.
9. Očuvanje prirodnih resursa
Nega prema prirodnom okruženju i očuvanju prirodnih resursa svoje polazište nalazi u Svetopisamskoj paradigmi gde je čoveku kao gospodaru poverena zemlja koju treba da neguje i za koju je odgovoran. U sadašnjem vremenu u kojem je usled globalnog zagađenja i zagrevanja došlo do značajnih klimatskih promena i ozbiljnog narušavanja eko sistema važno je podsticati proizvodnju obnovljivih – ekoloških goriva i smanjivanje emisija štetnih gasova.
Mora se zaustaviti uništavanje ekosistema u okeanima i šumama. Budžetska sredstva moraju se organizovati kako bi obezbedila razvoj i sprovođenje mera za zaštitu životne sredine. Ovo podrazumeva i zakonske mere koje bi oštro sankcionisale narušavanje i zagađivanje životne sredine, posebno uzimajući u obzir industrijske pogone.
10. Liberalnija imigraciona politika
U zemljama Evropske unije potrebno je napraviti liberalniju imigracionu politiku prema licima koji dolaze van Evropske Zajednice. Ovo se odnosi kako koje su na privremenom radu, lica sa izbegličkih statusom, ili lica koje su zatražila azil.
[1] Vidi: Fogarty: 1957: 3.
[2] Rerum Novarum, član 19.
[3] Benigni, 1908: Christian Democracy
[4] Vidi: Isto, 15.
[5] Vidi: Kristdemokraterna, http://www.kristdemokraterna.se/~/media/files/otherlanguages/kristdemokr...
[6] Vidi: Hanley, 1994: 4
[7] Vidi: Fogarty: 1957: 27.
[8] Vidi: Hanley, 4.
[9] Roberts and Hogwood
[10] Vidi: Kesbergen, 1995: 2.
[11] McAllister, 2002.
[12] Iz programa Demohrišćanske Stranke Srbije, http://www.dhss.org.yu/themes/dhss/program.htm
[13] Vidi: John Paul II, "Catechetics and the Defense of Life," Address to the Irish Bishops,September 25, 1992, The Pope Speaks, 36 (January/February, 1993), 55.
[14] Vidi: Kristdemokraterna: http://www.kristdemokraterna.se/otherlanguages/Serbian.aspx

 Nikola Knežević


  http://blog.b92.net/text/2903/Osnovni-principi-hriscanske-demokratije/

Зашто се либарали морају звати хришћанима?

Либерали се морају називати - изјашњавати хришћанима:
1). Ако се сећају свог порекла. Читав покрет либерализма настаје око централне, коперниканске идеје која руши стару хијерархију. Човекова слобода потиче од истине о човеку: од чињенице да га је Бог ставио у центар света, да га је створио по својој замисли, да му је дао достојанство као човеку, надарио га умом који је одговоран за његове поступке, начинио га је братом сваког другог човека у једниственој заједници људске врсте. Јасно је да је то хришћанска идеја, или је то бар једним (великим )делом, по ком је хришћанство настало из јудаизма, па самим тим и јудејско хришћанска: „истина ће вас учинити слободним“ (Јован 8, 32; и Посланица Галатима 5, 1). Истина, а не збир неколико различитих и нејаких истина.
2) Ако су свесни потешкоћа њихове доктрине и кризе њихових друштава. Либерално друштво није било какав скуп, отворен, неодређен, равнодушан. То је морална и духовна јединица која захтева адекватне обичаје и прикладне врлине. Без хришћанске идеје да смо ми Божији народ, да овај народ нема историјске, географске, културне границе, да бисмо испунили нашу мисију и поступали по Његовој вољи, морамо на овој земљи да негујемо посебне личне и друштвене врлине, либерално учење не би била ништа друго до тежње без наде. Либерални космополитизам је повезан са хришћанским екуменизмом, с идејом јединства (рационалног и моралног) читаве људске врсте.
3) Ако схвате да либерализам не може да буде самодовољан. Као што се лепо може видети када дође до сукоба који се тичу принципа, нису научници темељ науке, нити су политичари темељ политике. То што се на крају догоди јесте избор, опција, одлука. Оснивање једне либералне државе (и демократске, за онај део који је неспојив) у којој су сви упркос стварима које су очигледно супротне, слободни и једнаки, подвиг је који настаје из избора личне одговорности и благонаклоности према ближњем. То је избор хришћанског порекла.
4) Ако желе да реше проблем друштвене стабилности. Да се не би претворила у дозволу и насиље и да не би уништила друштво, индивидуална слобода захтева осећај границе: греха, забране, несавладивог и онога о чему се не може преговарати. Ту границу не поставља само закон позитивног права, било ког ранга(уставног, међународног, итд.), јер би такав закон, по дефиницији, могао да буде превазиђен. Потребна је морална, верска граница или она која је верски прожета. А то је хришћанска граница да се човек не постави на Божије место и да поштује Његову вољу или да не подстиче „Божији бес“, о ком је говорио Џеферсон.
5) Ако не желе да буду етнички оријентисани и да умањују сопствене режиме по угледу на привилегије неких култура. Либерализам има универзалне захтеве и за либерале су људска права као закон природе за научнике: пронашао их је неко(не створио), у одређеном периоду, на одређеном месту, важе свуда и важе за све. Прецизније, као што закон природе подсећа на одређени ред у свету, тако људска права упућују на Онога који је у човека утиснуо свој Лик. А, то је јасно, хришћанска визија Бога ствритеља природног и моралног света.
6) Ако желе да дају концептуалну основу, а не агресивну и историјску која се тиче поделе државе и Цркве. Хришћанство није претрпело ову поделу, али ју је припремило и оправдало. Трон и олтар се неизбежно раздвајају док се онај ко седа на трон не може признати, истовремено, као врховни император и врховни свештеник(папа), као август. Почев од тог тренутка, човек је потчињен свом Ствритељу, који му даје достојанство, и фржави која му даје држављанство. Велика подела између Цезара и Бога је подела из принципа, пре него институционална подела. Са историјске тачке гледишта, ово је мучан догађај и били су потребни векови да би се остварио, али је он концептуално једноставан и линеаран. Либерали су добили битку против Цркве, али су за савезника имали хришћанство.
7) Ако желе да избегну пророчанства о уништењу сопствених политичких режима. Ону коју је Платон већ цитирао: „оно што ће уништити демократију јесте незаситост онога што се дефинише као добро (то јест) слободе“. Или оно што је рекао Јован Павле II:“демократија без вредности једноставно се претвори у отворен или лажан тоталитаризам“. Слобода може да уништи саму себе. Ко и шта држи на оку слободно друштво ако се, како је говрио Џеферсон, те слободе не осећају и не чувају као „дар од Бога“? Либерали, који су кроз дела отаца, на основу овог дара, створили сопствену доктрину, требало је да знају више него остали да он може да спаси њихова друштва од ризика самоуништења.
8) Ако чувају грозно сећање о томе шта се догодило када је Европа, уместо да „подигне заставу хришћанства“, као што је говорио Кант, постал паганска творевина, када је отпочела грађанске, цивилизацијске и верске ратове, крвљу натопила сопствено тло и спала на концентрациона и логоре за принудни рад( Lager и Gulag). Ко се пита: где је Бог био када је реч о Аушвицу? Мораће да допуни то питање још једним питањем: зашто су га либерали напустили?
9) Ако желе да реше данашњу моралну кризу Европе. Очигледно, то је криза вере, губљења вере у верске вредности европске традиције, која данас представља страдање наше европске цивилизације. Отпадништво од хришћанства садржи у себи губљење идентитета, јер забрањује смисао заједничког порекла и пропадања. Данас је Европа добро снабдевено тржиште којим управљају уговори узајмне користи, где се врши трговина робе, али где се обезвређују вреднсоти, где су људи слободни зато што су различити, али су различити зато што су страни. Ако либерали не обнове своје корене и ако наставе да одбацују да дижу сопствену заставу, комплетна европска творевина распашће се на ситне делове националности, особености, етничких група, егоизма.
10) И на крају, либерали се морају изјашњавати као хришћани ако желе да сачувају понос своје цивилизације, да је подрже када се над њом постави питање, да је промовишу када има потешкоћа, да је бране када је други нападају. Ова цивилизација је настала у знаку Крста, поделила се у знаку Крста, борила се у име Крста. Не уме без Крста. Либерали су као хришћани: не прихватају географске баријере зато што, како је написано у Посланици Диогенету, „не разликују се од осталих људи ни по територији, ни по језику, ни по начину одевања“, не прихватају никакве друштвене препреке јер, као што је написао Свети Павле у Посланици Галатима, „нема више ни Јуде, ни Грка, ни роба, ни слободног, нема више ни мушкарца, ни жене, јер сте сви ви једно у Исусу Христу“. Али управо тај космополитизам је знак једне мисије: као што хришћанин читавом свету преноси веру у Сина Божијег, либерал промовише и извози у све делове света веру у основне људске слободе. Може га зауставити прорачуната разборитост, а не концепт који га покреће.

 Марчело Пера


  http://www.slglasnik.com/filozofsko-teoloska-biblioteka/zasto-se-moramo-zvati-hriscani, Зашто се морамо звати хришћани, Либерализам, Европа, етика, са писмом Бенедикта XV 48 – 51 стр.

Зашто се Европа мора звати хришћанска?

Европа се мора назвати хришћанском:

1) Ако жели да се уједини. Да би настала уједињена Европа, иако су њене институције подељене и ма какв да је облик власти, потребан је народ који би имао идентитет и који би се осећао као нација. Европа данас не осећа ништа од свега тога, а покушај да се осећање припадности нацији које недостаје надоместити патриотизмом принципа, нема резултата јер нико не може да осећа наклоност апстрактно. Да би се осећаји покренули, потребна је душа, управо она коју су европеисти прве генерације показали, а они из друге генерације почели да траже у катедралама када их је обузимао очај да се неће постићи циљ стварања Европске уније. Та душа је хришћанска душа.

2) Ако жели да се потврди као цивилизација основних, људских и либералних права. Либерална Европа вековима пише та права у својим повељама и „извози“ их, мада се данас овај израз сматра сумњивим. Почев од Декларације људских и грађанских права из 1789. године, па до Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године, као и Европске повеље из 2000. године, Европа „признаје“-израз који се стално користи да би се избегао став да се може „створити“, „издати наредба“ или „допустити“ – да људи имају права и основне слободе пре свега као људи, а не као државе чланице. То признање је лаички омаж који Европа даје хришћанској традицији.

3) Ако жели да се брани и заиста избегне верске или грађанске ратове. Данас се Европа налази под жестоким ударом исламског фундаментализма и оног ненасилног, али подмуклог исламске имиграције. Након што она изговори mea culpa, њена уобичајена реакција је смиривање(appeasement ): буса се у груди, како би се одбранила од свега што јој се дешава, „потеже“ увек оно заштитничко и оправдавајуће „али“. Неке исламске групе уништавају по Мадриду, Лондону, европским туристичким местима? Одвратно, али амерички империјализам је сам по себи терористичке природе. Отимају и убијају? То је за сваку осуду, али се заборавља да су издржљиви и да се боре за ослобађање сопствене земље, добро се односе према противницима, не дирају жене. Постају камиказе? То је злочин против људског рода, али га чине из очаја. Убијају још увек хришћане? Ужасно, али се бране од прозелитизма. Прескачу наше амбасаде и показују да су против нас? Није цивилизовано, али изазвани су или неким сатиричним цртежом, филмом, књигом, говором неког политичког лидера или папиним предавањем. И тако даље. Поново потврдити хришћански идентитет за Европу није гест ароганције, затварања или непријатељства према другима: напротив, то је услов да би могла да се разговара са другима или да их уједини.

4) Ако жели да превазиђе трагичност догађаја из скорије прошлости. Нису благостање, наука или технолошки развој ти који чине имуним на Холокауст, концентрационе и логоре принудног рада(Lager i gulag): Европа никада није имала такав напредак као у време када је чинила та злодела. Није ни паганство, као што смо такође чули, чак и од политичара, то које ствара демократију. А нису ни агностицизам, лаицизам или атеизам ти који потхрањују слободу. Ако људи желе мир, заједнички живот, поштовање, потребно је веровати у вредности од којих све то зависи. Вредности хришћанства су још увек најбољи отров за огрешења сваке врсте, укључујући и она почињена у име тих истих вредности.

5) Које нсиу имале границе смисла, Европа се осећа несигурном, неизвесном, забринутом. Можда се још увек не враћа у Цркву, али је свакако поново открива.Примећује моралну оскудицу и духовну празнину и теажи од двојице последњих папа – а не од политичких лидера – да је попуне. Људи почињу да схватају да отпадиштво од хришћанства делује попут дроге: прво ствара занос свемоћи, а затим изазива изнемоглост од фрустрације. Ако Европа одбија хришћантво, биће кратког даха и неће више имати ништа тако чврсто на шта би могла да се позове и тако трајно ко чега би могла да се уједини.

Quod erat demonstrandum

  http://www.slglasnik.com/filozofsko-teoloska-biblioteka/zasto-se-moramo-zvati-hriscani, Зашто се морамо звати хришћани, Либерализам, Европа, етика, са писмом Бенедикта XV100-105

Манифест хришћанских демократа Украјине

Вера без дела је мртва. Хришћански демократи су хришћани који су овај принцип каменом темељцем њихвог живота и политичког становишта. Ми схватамо да порицање овог принципа у друштвеном животу води ка победи зла и неправде, и да је знак пасивности и тежње да се Бог учини одговорним за нашу небригу, слабост и страх.
Ми не желимо да оправдамо нашу пасивност и равнодушност на неправду око нас са речима: ,,Свака је власт од Бога''. Ми не схватамо хришћанство као начин за бег од стварности и повлађивање апатији и опсенама света, већ као приручник за политичко деловање.
Они који деле хришћанске принципе предуго времена нису узимали активног учешћа у друштву. То нас је довело до тачке да су власт преузели утицаји који уништавају основне тековине наше цивилизације.
То се десило на више начина: у директном и отвореном уништавању цркава и хришћанске вере током тоталитарних режима, или кроз постепену и лукаву замену хришћанских вредности са либералним. Иако се они можда чине сличним, они имају сасвим другачију сврху, посебно када се ширење и постојање зла правда толеранцијом, а исмевање и понижавање правог морала слободом говора.
Наша цивилизација почињава самоубиство одбацујући хришћанске темеље на којима је саграђена. То се дешава у сваком смислу речи. Директније – опада број Европљана и они губе своје квалитете.
Веру треба практиковати. Као што каже Библија: ,,Вера те темељ онога чега се надамо''. Дошло је време за делање.
Време за хришћанску демократију
Хришћанска демократија је најмлађа од данашњих водећих политичких доктрина. Када се хришћанска демократија појавила на великој политичкој сцени, њени противници из разних европских партија су тврдили како она не сме настати јер она спаја послодавце и запослене, земљораднике и интелектуалце. Али, ова разноликост је главна снага хришћанске демократије. То је могуће јер је основ хришћанске демократије да цени људе из различитих слојева друштва – сиромашне и богате, оне са истока и запада Украјине. Хришћанскодемократска странка је истински национална странка. Ово учење помаже да се нађе компромис између бивших супарника, и помаже људима да виде себе као уједињену нацију, а тачно ово је оно што Украјини ових дана треба. Хришћанска демократија је једина идеологија која је способна да најбоље идеје политичке деснице и левице, да начини простор новим стварима и да очува најбоље и најкорсније елементе прошлости. Снага компромиса, и јединство између различитих друштевних група које хришћанска демократија нуди се не заснивају на некаквом комерцијалном уговору између понуде и тражње, различитих друштвених група и класа, већ на заједничким вредностима хришћанства за све групе и нивое становништва.
Хришћанска демократија је најефективнија доктрина за земље на почетку свог тешког пута ка демокатији и успеху, и које су прошле кроз дуги период тоталитарних режима. Ниједна друга доктрина не може да успе у тим условима. Социјална демократија је идеологија друштва где су људи нахрањени а друштво је у здравом стању. Када је друштво постигло ниво где има развијену економију, када постоји опште сагласје о основним вредностима, када је пословна елита развила свест и схватање општих циљева са народом, и запослени су добро организовани и имају структуре које су способне да заступају интересе на ефикасан и цивилизован начин, социјална демократија може да функционише. Ништа од наведеног није случај са Украјином.
У садашњим условима либерализам са својом неограниченом конкуренцијом, себичношћу и доминацијом најмоћнијих ће само одвести у ,,дивљи капитализам'' и просперитет за неколико олигарха. Развој криминала у украјинској економији током последњих 15 година је правдан слоганима либерализма.
Победиће сви или нико
Модерна економија није као стари капитализам код кога се учило из старих уџбеника. Ово је најкомпликованији концепт у коме свако обавља своју функцију. Велике компаније, њихови менаџери и власници великих корпорација у било којој земљи нису самовласни господари националних блага. Они служе као менаџери, пружајући ефикасно управљање у разним привредним гранама. Друштво им је поверило ове функције и има право да од њих тражи извештај. Ово посебно важи за Украјину чији су економски темељи постављени у совјетској ери трудом целог народа.
Главни задатак демохришћана је да развије систем где ће богати морати да схвате да не могу да напредују не обазирући се на потребите и очајне. Сви смо у истом чамцу.
Модерни просперитет нације се не мери златним резервама, већ количином материјалних, интелектуалних и организационих ресурса државе. Сви чланови друштва и допринос сваког ка општем добру су важни у том систему. Стабилност таквог система овиси о узајамном поштовању људи, као и рационалној и праведној равнотежи интереса различитих нивоа друштва. Ако не постоји поштена веза између рада и пословања, незадовољство народа се изражава радикално, и од тога нико нема користи. Не само да ће активне и деструктивне акције предузети они који се осећају безнадежно, већ и безаконици. Њихова апатија и пасивна саботажа ће кочити планове енергичних и промишљених менаџера и бизнисмена. Принцип ,,узми све и расподели свима'' неће довести до побољшања живота сиромашних.
Перспектива и моћ власника и бизнисмена мора да се промени. Речи из Библије: ,,Гле, виче плата ваших посленика који су радили њиве ваше и ви сте им откинули’’. Oвај принцип одговорности треба да постане закон. Ако пословњаци запоставе своје дужности према раднику, како од њега могу да очекују поштени рад? Сврха хришћанских демократа је да развију систем подршке и одобравања, заједно са образовањем које подупире поштење у друштву, и држава ће бити на свачију корист. Ово треба свако да схвати.
Овако хришћанска демократија схвата главне услове за успешну економију.
Правда за све
Хришћански демократи увек подржавају оне људе који раде и зарађују својим рукама, без обзира ко је или шта та особа. Пригодна награда припада за тешки рад рудара угља који под земљом ризикује свој живот, тако и за организационе способности и иницијативу бизнисмена. Ако је тај принцип прекршен, о каквој солидарности уопште можемо говорити? Ако можемо спојити лопова и опљачканог, како радника и лењивца?
Социјална правда је кључ. Напредна Украјина није могућа без економске стабилности, која опет није могућа без политичке стабилности. Да би се ово постигло, потребно је грађанска сагласност око основних принципа. Али сагласје је немогуће без социјалне правде. Постоји одређени редослед: социјална правда – грађанска сагласност – политичка стабилност – економска стабилност.
Жеља за правдом је посебно јака сада после победе демократске револуције. Људи различитих генерација, различитих друштвених група и нивоа су стали заједно на мејдану. Није било ни богатих ни сиромашних, ни земљорадника ни бизнисмена, ни интелектуалаца нити радника на мејдану наше слободе. Била је једна украјинска нација уједињена у борби за слободу. Заједнички циљ нас је сјединио у једно. То је разлог зашто смо победили.
Тај осећај солидарности који се појавио у те незаборавне дане се не сме препустити забораву после наше победе. Људи који су носили наранџасте шалове заједно са осталима не треба да уђу у скупоцене лимузине и забораве на своје пијатеље уз које су стајали раме уз раме, већ оду у њихове хладне домове без грејања и фабрике где су добијају минималац.
Социјална правда ће постати камен темељац нове Украјине.
Атлантски вектор
Судбина Украјине је суштински повезана са са судбином целе евроатлантске цивилизације. Са проглашењем независности Украјина је потврдила свој геополитички избор. Ако се дискусије о геополитичком вектору развитка и даље технички одвијају, у стварности то је питање прошлости, јер је одлуку већ донела украијнска нација.
Данас је сасвим другачији избор на дневном реду; онај који се ретко расправља у украјинским политичким круговима. Такмичење два вектора развитка се одвија у самој евроатлантској цивилизацији. Једна либералан води европске нације у корупцију, губитак снаге и уништење темеља који су начинили Европу оним што она јесте. Други конзервативни је уперен ка очувању сновних вредности еврохришћанске цивилизације.
Хришћански демократи подржавају идеју да се Украјина придружи Европској Унији, али у исто време могу да разумеју тренутну ситуацију на европском континенту. Европа пролази кроз озбиљну кризу. Изгубила је путоказ ка будућности.
Упркос томе, велики повратак здравих конзервативних снага се одиграва данас са обе стране Антлантика, и хришћани треба да више учествују у политичким активностима. Украјински хришћански демократи намеравају да заузму достојно место у том глобалном процесу. Хришћанство је у офанзиви у Украјини, и брзо се шири. Ова чињеница треба да има утицаја не само у политици већ и ван ње. Ову чињеницу треба узети у обзир при бирању стратешких партнера у евроатлантском кампу. Украјна ће постати поуздани парнтер свим здравим националним и глобалним покретима који се заснивају на хришћанским вредностима.
Нови украјински конзерватизам
Хришћански демократи схватају конзервативизам не као повратак нештом старом и застарелом већ као чување и развитак ствари доказане вредности. Друштво не може да буде здраво и стабилно ако у њему нема здравог конзервативног почетка. Све промене у животу ове земље и нације треба да се одиграју по принципу: ,,Све ми је дозвољено али ми није све на корист''.
Наш конзерватизам је далеко од слепе идеализације прошлости. За нас, прошлост није икона већ уџбеник. И светле и тамне странице наше историје су нам подједнако вредне. Окретање историји није начин да лечимо наш повређени понос, већ да стимулишемо рад на грешкама прошлости.
Ми се не залажемо за обнављање старих порушених темеља и понављање грешека током градње истих, већ за градњу нових темеља узимајући у обзир захтеве будућности али користећи искуство прошлости. Пшеницу треба раздвојити од кукољи. Нова Украјна ће се заснивати на вечним а испробати на временским вредностима. Ми нудимо нови живот свему што је достојно да постоји.
Тежња ка будућности
Важан показатељ здравља нације и/или цивилизације је начин на који људи гледају ка будућности, спремност да жртвују садашња задовољства зарад добробити будућих поколења. Украјинци, као и други Европљани, живе дан за даном и мисле све мање о њиховој одговорности ка будићим генерацијама. Изгубљена је способност да се премести моћ, као способност да се закоче сопствене жеље зарад постизања виших циљева. Чак се и сам циљ често губи. Тежња ка будућности је изгубљена. Ово је лако уочити у практичној политици Украјине. Свака влада, и свака политичка снага је способна да понуди земљи дугорочни пројекат за будућност. Власти нису способне да виде будућност више од две године унапред.
Овај начин размишљања се пренео на целу нацију. Разочарање расте. Људи не виде циљеве испред себе који би их мотивисали и надахнули.
Пораз и синдром жртве обликују Украјину од раног детињства. Странице наших уџбеника су пуни плача о нашој несрећи и нанетим увредама на свакакве начине. Деци се на часовима књижевности поручује да су наши преци ,,плаћеници'' и ,,слуге'' које је живот стално угњетавао.
Наша сврха је да потпуно променимо правац наше културне политике у држави. Треба да се решимо било какве кукњаве и депресије.
Обим посла пред нама је доста велик, и ми морамо спасити оно што је остало под рушевинама. Ми треба да саставимо све индивидуалне интелектуалце који су стварно способни да оформе нашу културу, и скупе семенке које чине истинску Украјинску културу. У културној сфери се формира унутрашња снага која неће допустити да нација поклекне пред својим потешкоћама. Она ће дати живот и импулс који су потребни да се тежи ка будућности.
Превод: Бојан Теодосијевић

 http://sd.net.ua/static/manifest_chris_dem_rus.html

Из књиге "Епоха с оне стране левице и деснице"

За разлику од сукоба двеју левица, сукоб десница против деснице није био толико распрострањен након Другог светског рата, јер се револуц ионарна десница после пораза нацизма и фашизма потпуно повукла на маргине, пошто је читаво европско политичко поље скренуло улево. Зато револуционарна десница није ни могла водити равноправну доктринарну борбу с мејнстримом центристичке постграђанске деснице, која је у послератним деценијама потпуно окупирала десну страну политичког простора. Међутим, после пада Берлинског зида, клатно се помакло удесно и регенерисана екстремна десница се појављује као такмац центристичкој. Ова револуционарна постаје носилац главних отпора либерално-демократској експанзији и глобализацији, као што је након рата чинила револуционарна левица. У бившим комунистичким земљама мноштво је случајева директног преласака из леве револуције у десну, те из ортодоксног марксизма у националистички конзервативизам. Но, познат је и феномен бивших комуниста који су постали нови либерали.
Сама центристичка десница се структурално променила, мутирајући од социјално-либералног конзервативизма, од темеља послератне државе благостања, у огољену неолибералну десницу, која искључује било какву колективну и снажнију друштвену акцију. Све деснице, социјално-либерална, неолиберална и револуционарно-екстремистичка, непријатељски су расположене једна према другој, с тим што прве две остају у оквирима либерално-демократског поретка, док је ова последња директно против њега. У Другом светском рату нестаће и оно мало остатака класичног козервативизма, који су били већ покопани у Првом, и једва се одржавали између два рата, па класична аристократска и антидемократска десница заувек нестаје. Изузетак је Шпанија, где је каудиљо Франко успео да учини политички јаком комбинацију класичног и екстремног конзервативизма.
Социјално-либерална десница, готово три деценије након рата доминантна у европској политици, инагурисана је на Острву са Черчиловим, а посебно Макмилановим социјално одговорним конзервативцима, који су били у партнерским односима с умереном лабуристичком левицом. На Континенту ће се социјално-либерална десница окупљати око демохришћанске идеје, или, прецизније речено, идеје хришћанске социјалне демократије. Мада је порекло ове идеје код католичких странака, које су у међуратном раздобљу играле важну улогу у Немачкој и Аустрији, те у мањој мери Италији и Француској, послератне демохришћанске странке су се трудила да покажу да представљају нешто сасвим ново, што нема никакве везе с политичким формацијама из прошлости. Једино је део италијанских демохришћана био у тесним везама с Ватиканом и клером, поистовећујући своје циљеве с циљевима Католичке цркве, но имали су противтежу у левом крилу партије, које се одвојило од црквене традиције.
Демохришћани су били посебно алергични на било какво повезивање с нацизмом или фашизмом, а многи њихови лидери, попут италијанског демохришћанина Де Гасперија или немачког Аденауера, били су активни борци против наци-фашизма, те су зато током тих тоталитарних режима и страдали. Послератне демохришћанске партије нису биле ни искључиво католичке, већ су у Холандији, Немачкој и скандинавским земљама окупљале припаднике свих хришћанских конфесија. Оне су се определиле за неку врсту практичног хришћанског морала, с оне стране свих канонских и међуцрквених спорова. Искрено су прихватале парламентаризам, либералну демократију, али и контуре послератне социјалне државе, па су чак неки њихови лидери, попут Де Гасперија, изјављивали да немају ништа против комунистичког економског програма.
Демохришћанска идеја је задала и коначни ударац класичном разликовању левице и деснице, јер је свака демохришћанска партија имала своје лево крило (у Италији га је предводио и Алдо Моро), као и десно, на чијем је челу у Италији био Андреоти, а у Немачкој Аденауер. Послератно демохришћанство драстично се разликовало од оног међуратног, па је бивши католички канцелар Вајмарска републике Хајнрих Брининг након посете Аденауеровој Немачкој био силно разочаран актуелном политичком ситуацијом. Немачка Хришћанско-демократска унија (ЦДУ), италијански демохришћани и друге партије из ове породице привржене су идеје уједињене Евопе, а њихови лидери, попут Де Гасперија и Аденауера, били су главни носиоци пројекта стварања заједничких континенталних политичких и економских структура. Свој евопски идентитет су потврдили 1976. стварањем интернационалне организације Европске народне партије (у њу су биле укључене и конзервативне, налик оној британској, данској или норвешкој), као пандан Социјалистичкој интернационали. Ове две структуре, и поред свих разлика, које и нису суштинске, остаће носиоци широког грађанског консензуса и чувари европске стабилности.
Док су демохришћанске и конзервативне партије, као конкретни изданци социјално-либералне деснице, актуелне у првим послератним деценијама, још увек имале изражену социјалну компоненту, крајем седамдесетих многе од њих се повинују неолибералном таласу, и остављају бригу о социјалним проблемима левом центру.

 Из књиге "Епоха с оне стране левице и деснице"

ЦРКВА И ПОЛИТИКA

5.1. У савременим државама грађани учествују у процесу управљања путем гласања. Већи део грађана припада политичким партијама, покретима, коалицијама, блоковима и другим сличним организацијама које су створене на основу различитих политичких доктрина и погледа. Настојећи да друштвени живот организују у складу са политичким убеђењима својих чланова, ове организације као један од својих циљева прокламују освајање, задржавање или реформисање власти у држави. У току вршења мандата, добијеног на основу воље грађана изражене на изборима, политичке организације могу да учествују у делатности законодавних и извршних структура власти.
Постојање различитих, понекад дијаметрално супротних политичких убеђења, као и различитих интереса у друштву, рађа политичку борбу, која се води било законским и морално оправданим методима било, понекад, и методима који противрече нормама државног права, као и хришћанског и природног морала.
5.2. Црква, по заповести Божјој, има задатак да брине о јединству својих чеда, о миру и слози у друштву и о ангажовању свих његових чланова у стваралачком раду. Црква је позвана да проповеда и гради мир са свима који су изван Цркве: „Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима" (Римљ. 12, 18); „старајте се да имате мир са свима" (Јевр. 12, 14). Али за њу је још битније унутрашње јединство у вери и љубави: „Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да... не буду мећу вама раздори него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли" (I Кор, 1, 10), Јединство Цркве, као мистичког Тела Христовог (Еф. 1, 23), од чијег неповређеног битија зависи вечно спасење човеково, представља за нас највећу вредност. Обраћајући се члановима Цркве Христове, свети Игнатије Богоносац пише: „Сви покушавајте да од себе створите један храм Божји, као да сте један жртвеник, као да сте један Исус."
У свету политичких несугласица, противречности и борби Црква проповеда мир и сарадњу људи различитих политичких уверења. Она такође допушта постојање различитих политичких убеђења код свог епископата, свештенства и верног народа, изузев оних који очигледно воде ка активностима противним православном учењу и моралним нормама црквеног Предања.
Немогуће је учешће црквене јерархије и свештенослужитеља, па, према томе, и црквене Пуноће, у делатности политичких организација, у предизборним активностима, као што су јавна подршка политичким организацијама или појединим кандидатима који учествују у изборима, агитацијама, и тако даље. Није допуштено истицање кандидатуре свештенослужитеља на изборима било којих органа представничке власти на било ком нивоу. У исто време, ништа не сме да спречава учешће архијереја, свештенослужитеља и мирјана, напоредо са осталим грађанима, у свенародном изражавању воље путем гласања.
У историји Цркве било је много случајева општецрквене подршке различитим политичким доктринама, гледиштима, организацијама и јавним радницима. У низу случајева таква подршка била је повезана са одбраном насушних интереса Цркве у крајње неповољним условима антирелигијских гоњења, као и деструктивних и рестриктивних мера инославне или пак иноверне власти. У другим случајевима, слична подршка била је последица притиска државе или политичких структура. Она је обично водила поделама и антагонизмима унутар Цркве и удаљавању од ње оних који су били непостојани у вери.
У 20. столећу свештенослужитељи и јерарси Руске Православне Цркве били су чланови неких представничких органа власти, нарочито Државне Думе Руске Империје, Врховног совјета СССРа и Руске Федерације, низа локалних савета и законодавних скупштина. У неким случајевима учешће свештенства у делатностима органа власти било је корисно за Цркву и друштво, али је исто тако често рађало несугласице и поделе. То се догађало нарочито у ситуацијама када је било допуштено чланство свештенослужитеља само у одрећеним парламентарним фракцијама, као и у ситуацијама када су се свештеници кандидовали за изборне дужности без благослова Цркве.
У целини посматрано, учешће свештенослужитеља у политичким структурама показало је да оно практично није могуће без преузимања на себе одговорности за доношење одлука које задоваљавају интересе једног дела становништва, а штете интересима његовог другог дела, што озбиљно компликује пастирску и мисионарску делатност свештенослужитеља, који је позван да, по речима апостола Павла, „свима буде све, да како год неке спасе" (1 Кор, 9, 22). Историја истовремено показује да се одлука о учествовању или неучествовању свештенослужитеља у политичкој активности доноси - и мора да се доноси - полазећи од потреба сваке конкретне епохе и имајући у виду како унутрашње стање црквеног организма тако и његов положај у држави. Питање, међутим, да ли свештенослужитељ који заузима неки политички положај може да се бави политиком професионално, са канонске тачке гледишта недвосмислено се решава негативно.
Патријарх Тихон се 8. октобра 1919. године обратио свештенству Руске Цркве посланицом у којој је позвао клирике да се не мешају у политичку борбу. Нарочито је указао на то да служитељи Цркве „по свом чину треба да буду изнад и изван свих политичких интереса, да треба да имају на уму канонска правила свете Цркве којима она својим служитељима забрањује да се уплићу у политички живот земље, да припадају било којим политичким партијама или, још горе, да од богослужбених обреда и служења Богу праве оруђе политичких демонстрација".
Пред сам почетак избора за народне посланике СССР-а, Свети Синод је 27. децембра 1988, године одлучио да „представницима наше Цркве, у случају њиховог кандидовања и бирања за народне посланике, благослови ову делатност, изражавајући притом увереност да ће то послужити добробити верника и свега нашега друштва". Осим бирања за народне посланике СССР-а, низ архијереја и свештеника заузели су посланичка места у републичким, обласним и локалним совјетима. Нови услови политичког живота подстакли су Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве да у октобру 1989. године велику пажњу посвети дискусији поводом двају питања - прво: докле Црква може да иде на путу преузимања одговорности за политичке одлуке, а да притом не доведе у сумњу свој пастирски ауторитет? Друго: да ли је Цркви дозвољено да се одрекне свог учешћа у законодавству и могућности да морално утиче на политички процес, уколико од донесених одлука зависи судбина земље? Као резултат овог разматрања, Архијерејски Сабор је усвојио одлуку Светог Синода од 27. децембра 1988. године као важећу само за протекле изборе. Одлучено је да питање целисходности учешћа представника свештенства у изборној кампањи убудуће у сваком конкретном случају благовремено решава јерархија (Свети Синод за епископе, а епархијски архијереји за подручне им клирике).
Иако нису добили одговарајући благослов, неки представници свештенства ипак су учествовали у изборима. Свети Синод је 20. марта 1990. године са жаљењем изјавио да „Руска Православна Црква скида са себе моралну и духовну одговорност за учествовање ових лица у изборним органима власти". Синод се уздржао од примене канонских санкција против нарушилаца црквене дисциплине, „констатујући да се такво понашање препушта њиховој савести". После стварања професионалног парламента у Русији, 8. октобра 1993. године, на проширеној седници Светог Синода донета је одлука да се свештенослужетељима наложи да се уздрже од учешћа у руским парламентарним изборима у својству кандидата. за посланике. С тим у вези, Синод је још одлучио да за кршење ове одредбе од стране свештенослужитеља следи њихово рашчињење. Године 1994. Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве одобрио је ову одлуку Светог Синода „као благовремену и мудру" и проширио њено дејство и „на евентуално будуће учешће свештенослужитеља Руске Православне Цркве у изборима било којих органа представничке власти земаља Заједнице Независних Држава и балтичких земаља, како на општедржавном тако и на локалном нивоу".
Исти Архијерејски Сабор, будући веран светим канонима и одговарајући изазовима савремене стварности, установио је низ суштинских правила која се односе на ову тему. Тако се у једној од одлука Сабора каже: „Потврђује се да Пуноћа Цркве не може подржавати ниједну политичку партију, нити покрет, блок, коалицију и томе сличне организације, као ни њихове јавне раднике понаособ, пре свега током предизборних кампања... Сматра се такође крајње непожељним чланство свештенослужитеља у политичким партијама, покретима, коалицијама, блоковима и њима сличним организацијама, пре свега онима које воде предизборну борбу,"
Архијерејски Сабор који се састао 1997. године разрадио је начела односа Цркве са политичким организацијама и пооштрио једну од одлука претходног Сабора тиме што је свештенослужитељима ускратио благослов да буду чланови политичких групација. У саборској одредби О узајамним односима са државом и световним друштвом нарочито се истиче: „Поздрављају се дијалози и контакти Цркве са политичким организацијама уколико ови контакти немају карактер политичке подршке. Сматра се допустивом сарадња са таквим организацијама ради постизања циљева који су корисни за Цркву и народ, изузев у случају када се таква сарадња интерпретира као политичка подршка... Сматра се недопустивим учешће архијереја и свештенослужитеља у било којој предизборној кампањи, као и њихово чланство у политичким групацијама чији статути предвиђају кандидовање својих чланова на изборне државне дужности на свим нивоима."
Неучествовање Пуноће Цркве у политичкој борби, у делатности политичких партија и у предизборним кампањама не значи да се она од риче јавног изражавања става у вези са значајним друштвеним питањима и од изношења овога става пред органима власти било које земље на било ком нивоу. Такав став изражавају искључиво црквени сабори, свештена јерархија и лица која су од њих за то овлашћена. У сваком случају, право изражавања ставова Цркве не сме се препустити државним институцијама, политичким или другим световним организацијама.
5.3. Православне вернике ништа не спречава да учествују у делатностима органа законодавне, извршне и судске власти, као и у политичким организацијама. Осим тога, такво учешће, ако се одвија у складу са учењем Цркве, њеним моралним нормама и њеним званичним ставом у вези са друштвеним питањима, јесте један од облика мисије Цркве у друштву. Верници могу - и позвани су - да, извршавајући своју грађанску дужност, учествују у процесима везаним за избор власти на свим нивоима и да пружају свој допринос сваком морално оправданом потезу државе.
Историја Православне Цркве познаје мноштво примера активног ангажовања верника у управљању државом и у делатности политичких и осталих грађанских организација. Таква ангажованост постојала је у различитим системима државног уређења: у апсолутизму, у уставној монархији, у различитим видовима републике. Учешће православних верника у јавном и политичком животу било је отежано само у условима иноверне владавине и режима који је спроводио политику државног атеизма.
Учествујући у управљању државом и у политичким активностима, православни верник је дужан да своју делатност заснива на нормама јеванђелског морала, на јединству правде и милосрђа (Пс. 84,11), на старању о духовном и материјалном богатству људи, на љубави према отаџбини, на тежњи да се свет који нас окружује преобрази према Христовим речима.
У исто време, хришћанин, ако је политичар или државни службеник, треба јасно да схвати да у условима историјске стварности, а пре свега у контексту нашег подељеног и противречног друштва, већина донетих одлука и предузетих политичких акција доноси корист једном делу друштва, а истовремено ограничава или угрожава интересе и жеље осталих. Многе такве одлуке и акције неизбежно су повезане са грехом или толерисањем греха. Управо због тога се од православног политичара или државника захтева изузетна духовна и морална осетљивост.
Хришћанин који се ангажује у области креирања државног и политичког живота треба да има дар нарочитог пожртвовања и самоодрицања. Неопходно је да се пажљиво односи према свом духовном стању, како не би дозволио да његова државна или политичка делатност престане да буде служење и постане нешто што је само себи циљ, што потрањује гордост, похлепу и остале пороке. Треба да има на уму да „или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано... и све у Њему постоји" (Кол. 1,16 - 17). Обраћајући се једном носиоцу власти, светитељ Григорије Богослов је писао: „Ти руководиш заједно са Христом, заједно са Њим управљаш. Од Њега си добио мач." Свети Јован Златоуст вели: „Заиста је цар онај ко побеђује гнев, завист и сладострашће, ко све подређује законима Божјим, ко чува свој ум слободним и не дозвољава да у његовој души победи страст и жудња за задовољствима. Таквог човека бих желео да видим на месту са којег се управља народима, и земљом, и морем, и градовима, и областима, и војскама. Јер, онај ко је подредио душевне страсти разуму, тај ће лако управљати и људима, у складу са Божјим законима... Онај пак ко мисли да руководи људима, а робује гневу, частољубљу и задовољствима, тај... неће знати шта да чини са својом влашћу."
5. 4. Учешће православних верника у делатности органа власти и у политичким активностима може да буде било индивидуално било у оквиру посебних хришћанских (православних) политичких организација или хришћанских (православних) конституената већих политичких удружења. У оба случаја синови и кћери Цркве имају слободу избора и изражавања својих политичких убеђења, доношења одлука и остваривања одговарајуће делатности. Истовремено верници који учествују у државној или политичкој делатности, индивидуално или у оквиру различитих организација, чине то самостално, не поистовећујући свој политички рад са ставом Пуноће Цркве или било које од канонских црквених установа и не иступајући у њихово име. Притом највиша црквена власт не даје посебан благослов за политичку делатност верника.
Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве одлучио је 1994. године да сматра допустивим чланство „верника у политичким организацијама и њихова настојања да и сами стварају такве организације које се, у случају да у њиховом имену стоји да су хришћанске и православне, позивају на већу узајамну сарадњу са црквеном јерархијом. Такође је одобрио учешће свештенослужитеља, као и оних који представљају канонске црквене структуре и црквену јерархију, у посебним иницијативама политичких организација и, даље, црквену сарадњу са њима у акцијама које су корисне за Цркву и друштво, под условом да такво учешће и сарадња немају карактер подршке политичким организацијама него да служе стварању атмосфере мира и слоге у народу и у црквеној средини".
У аналогној одлуци Архијерејског Сабора из 1997. године посебно се наглашава: „Одобрава се учешће верника у делатности политичких организација и стварање таквих организација са њихове стране под условом да оне у свом саставу немају свештенослужитеље и да врше одговарајуће консултације са црквеном јерархијом. Одлучено је да сличне организације, које учествују у политичким активностима, не могу имати благослов црквене јерархије и не могу иступати у име Цркве. Црквени благослов не могу добити, а у случају да га имају, лишавају га се оне црквено-друштвене организације које воде предизборну кампању, или су увучене у политичку агитацију, или своје мишљење приказују као мишљење Цркве, које, као што је познато, у држави и друштву заступају црквени сабори, Његова Светст Патријарх и Свети Синод. Исто се односи на црквена и црквено-друштвена средства јавног извештавања."
Постојање хришћанских (православних) политичких организација, као и хришћанских (православних) огранака ширих политичких удружења, Црква посматра као позитивну појаву, као средство које помаже верницима да заједничким напорима остварују политичку и државну делатност на основу хришћанских духовно-моралних начела. Поменуте организације, иако аутономне у својој делатности, истовремено су дужне да се консултују са црквеном јерархијом ради координације акција приликом заузимања става Цркве о друштвеним питањима.
У узајамним односима црквене Пуноће и хришћанских (православних) политичких организација, у чијем деловању учествују православни лаици, као и у односима са појединим православним политичарима н државницима, може доћи до ситуације у којој се изјаве или поступци ових организација и лица суитински разликују од општецрквеног становишта у односу на друштвена питања или се њима омета реализација таквог становишта. У таквим случајевима јерархија утврђује чињеницу размимоилажења у ставовима и обавештава о томе јавност како би се избегле пометње и неспоразуми међу верницима, па и у широким слојевима друштва. Констатација таквог размимоилажења треба да подстакне православног верника који учествује у политичком деловању да размисли о томе да ли његово даље чланство у датој политичкој организацији има смисла и оправдања.
Организације православних хришћана не треба да имају карактер тајних друштава, чији су чланови подређени искључиво својим лидерима и стога свесно, чак и на исповести, одбијају да открију суштину делатности своје организације, а камоли да је открију у току консултација са црквеном јерархијом. Црква не може да одобри учешће православних верника, поготову свештенослужитеља, у неправославним друштвима такве врсте, пошто она својим карактером отуђују човека од свецеле преданости Цркви Божјој и њеном канонском устројству.
 Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Нови Сад, Беседа: 2007

Рад и његови плодови

Рад је органски елемент људског живота. У Првој Књизи Мојсијевој говори се да на почетку ''не беше човека да ради земљу'' (Пост. 2, 5). Створивши рајски врт, Бог у њега доводи човека ''да га обрађује и да га чува'' (Пост.2,15). Рад је стваралачко откриће човека, коме је, због његове исконске боголикости, од самог почетка било дато да буде стваралац по угледу на Господа, и сарадник Господњи. Али после човековог отпаднућа од Творца, карактер рада се променио: ''Са знојем лица својега јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити'' (Пост. 3,19). Стваралачка компонента рада постала је слабије изражена - рад је за палог човека постао првенствено начин обезбеђивања средстава за живот.
Реч Божија не само да људима скреће пажњу на неопходност свакодневног рада него му и одређује посебан ритам. Четврта заповест гласи: ''Сећај се дана одмора да га светкујеш. Шест дана ради и свршуј све послове своје. А седми је дан одмор Господу Богу твојему; тада немој радити ниједнога посла, ни ти, ни син твој, ни кћи твоја, нислуга твој, ни слушкиња твоја, ни живинче твоје, ни странац који је међу вратима твојим'' (Изл. 20,8 - 10). Овом заповешћу Творца процес људског рода повезује се са Божијим стваралаштвом, које је поставило почетак стварању света. Пошто се заповест о дану одмора заснива на томе да приликом стварања света ''благослови Бог седми дан и посвети га, јер у тај дан почину од свих дела својих, која учини'' (Пост. 2,3), то овај дан треба да буде посвећен Господу, како свакодневне бриге не би могле одвратити човека од Творца. Истовремено, делатне појаве милосрђа и некористољубива помоћ ближњима не представљају оглушења о ову заповест: Субота постаде човека ради, а не човек суботе ради'' (Марк. 2, 27). У хришћанској традицији, од апостолских времена, дан слободан од рада постао је први дан седмице - дан Васкрсења Христовог.
Усавршавае оруђа и метода рада, њихова професионална подела и прелаз од једноставних облика према сложенијим облицима рада доприносе побољшању материјалних услова људског живота. Па ипак, заваравање достигнућима цивилизације удаљава човека од Творца, води привидном тријумфу разума који настоји да земаљски живот уреди без Бога. Реализација сличних тежњи увек се у историји човечанства завршавала трагично.
У Светом Писму је речено да су први градитељи земаљске цивилизације били Каинови потомци: Ламех и његова деца су изумели и произвели прва оруђа од бакра и гвожђа, преносиве шаторе и различите музичке инструменте. Они су били зачетници многих заната и уметности (Пост. 4.20 - 22). Ипак, ни они, као ни остали људи нису избегли саблазни ''јер тело поквари пут свој на земљи'' (Пост. 6, 12). Због тога се,по вољи Творца, цивилизација Каинита завршила потопом. Најистакнутији билблијски пример неуспешног покушаја човека ''да начини себи име'' јесте градња Куле вавилонске , ''високе до неба''. Грађење Куле вавилонске представља символ уједињења људских напора ради постизања богопротивног циља. Господ се противи гордима: помешавши језике неимарима Куле, Он их лишава могућности међусобнога споразумевања и расељава их широм земаљскога шара.
Са хришћанскога гледишта, рад сам по себи није безусловна вредност. Он постаје благословен онда када представља сарадњу са Господом и када доприноси испуњењу Његове замисли о свету и човеку. Рад, међутим, није богоугодан ако служи себичним интересима појединаца или заједница, било задовољавању греховних тежњи духа и тела.
Свето Писмо сведочи о два морална подстицаја за рад: радити да би себе самога хранио, никог не оптерећујући, и радити да би раздавао потребитима. Апостол пише: ''Боље нека се труди да ради својим рукама оно што је добро да би имао давати ономе коме је потребно'' (Еф. 4, 28). Такав рад оплемењује душу и укрепљује човеково тело, пружа хришћанину могућност да покаже своју веру у богоугодна дела милосрђа и у љубав према ближњима (Мат. 5,16 и Јак. 2,17). Сви се сећају речи апостола Павла: ''Ако неко неће да ради, нека не једе'' (II Сол. 3,10).
Етички значај радних процеса наглашавали су и Оци и Учитељи Цркве. Тако је Климент Александријски рад назвао ''школом друштвене праведности''. Свети Василије Велики је тврдио да ''стремљење ка побожности не сме да служи као изговор за лењост и избегавање рада него треба да буде подстицај на још веће напоре''. Свети Јован Златоуст сматра да ''није нечастан рад него доколица''. Пример радног подвижништва дали су монаси многих манастира. Њихов рад на имањима по много чему је био пример за углед, а оснивачи највећих монашких обитељи уживали су, поред највишег духовног ауторитета, и углед неуморних трудбеника. Надалеко су познати примери ревносног рада преподобних монаха Теодосија Печерског, Сергија Радоњешког, Кирила Белојезерског, Јосифа Волоцког, Нила Сорскоги других руских подвижника.
Црква благосиља сваки рад усмерен на добробит људи; притом се не даје предност ниједном виду људске делатности уколико она одговара хришћанским моралним нормама. У својим причама Господ наш Исус Христос стално помиње различита занимања, али не издваја ниједно од њих. Он говори о раду сејача (Марк.4,3 - 9), слугу и управника куће (Лук. 12,42 - 48), трговца и рибара (Мат. 13,45 - 48), домаћина и радника у винограду (Мат. 20,1 - 16). Савремено доба, међутим, подстакло је развој читаве индустрије специјално усмерене на пропагирање порока и греха, као и на задовољавање погубних страсти и навика, као што су пијанство, наркоманија, блуд и прељуба. Црква, пак, сведочи о греховности учествовања у таквим делатностима пошто оне изопачавају не само радника него и друштво у целини.
Радник има право да користи плодове свога рада: ''Кко сади виноград и не једе од рода његова? Ило ко чува стадо и од млека стада не једе?... Ко оре, треба у нади да оре, и ко врше у нади, примиће по својему надању'' (I Кор. 9,7 - 10). Црква учи да одбијање плаћања поштеног рада јесте не само кривично дело против човека него и грех пред Богом.
Свето Писмо говори: ''Немој вређати најамника... Подај му најам његов исти дан... да не би завикао на тебе ка Господу, и било би ти грех'' (Изл. 24,14 - 15). ''Тешко ономе ко... се служи ближњим својим ни за шта и плату за труд његов не даје му'' (Јер. 22, 13). ''Гле, вапије плата радника који су пожњели њиве ваше, коју сте им закинули; и вапаји жетелаца дођоше до ушију Господа Саваота'' (Јак.4,5).
Поред тога, заповест Божја наређује радницима да брину о онима који из различитих разлога не могу сами да зарађују себи за живот - о немоћнима, болесницима, дошљацима, избеглицама, сирочади и удовицама - и да деле са њима плодове свога рада, ''да би те благословио Господ Бог твој у сваком послу руку твојих'' (Изл. 24, 19 - 22).
Натављајући на земљи Господа Христа, који је Себе поистоветио управо са унесрећенима, Црква увек ступа у заштиту слабих и немоћних. Због тога она позива друштво на праведну расподелу производа рада, при чему богати помажће сиромашнога, здрав - болеснога, радно способан - остарелога. Духовно благостање и самоодржање друштва, могуће је само тада када се осигуравање живота, здравља и минимума благостања свих грађана сматра безусловним приоритетом при расподели материјалних средстава.

 Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Нови Сад, Беседа: 2007, стр.83- 88

Хришћанска демократија

Трећи неизбежни сегмент тројства конзервативних партија јесте Демохришћански блок у западној Европи. Иако Англо-Американци с великим резервама прихватају да ову традицију сместе у конзервативни блок, замерајући им превише елемената Државе благостања и социјалног старања, ипак су демохришћанске странке једна специфично европска десна творевина која је имала одлучујућу улогу у борби против комунизма, у очувању хришћанског наслеђа Европе и у креирању Европске уније као новог вида интересне али и вредносне зајднице.
О демохришћанским партијама код нас, нажалост, није готово ништа писано, а ни овде нема много простора. Ми ћемо морати да се задовољимо кратким набрајањем основних принципа које ова идеологија промовише, затим да наведемо неке од најзначајнијих партија, да поменемо важне идеологе и практичаре и коначно, да објаснимо како је настала њихова заједничка Европска народна партија.
Демохришћани, како се то код нас каже, или Хришћански демократи, како је њихов уобичајени назив у западним земљама, представљали су главну политичку и идејну снагу у Европи у периоду након Другог светског рата, све до пада комунизма. Иако њихове прве значајне политичке појаве вуку корене још из доба Бизмаркове владавине, када је католичка партија центра представљала значајну снагу, и иако су већ током међуратног периода формирали јасне идеолошке позиције и почели да играју значајну улогу у политичком животу матичних земаља, тек им је након Другог рата историја доделила улогу управљача Европом и креатора нове европске политике.
Међутим, сама идеологија хришћанске демократије не сме се сводити само на партије. Она је и раније играла велику улогу захваљујучи чињеници да је увек била уско повезана с Католичком црквом. Заправо, иако се посебно у Холандији, скандинавским земљама па и у Немачкој могу наћи демохришћанске снаге које су протестантске деноминације, ипак је хришћанска демократија пре и изнад свега католички пројекат. Ова оцена се лако потврђује простом чињеницом да су папске енциклике у последњих 150 година биле главни извор демохришћанског учења и да су то основни документи који сведоче о еволуцији и трансформацији овог погледа на свет.
Ван Керсберген као два основна извора хришћанске демократије наводи политички католицизам, који се бавио измењеном улогом и статусом цркве у 19. веку и социјални католицизам чија је главна преокупација била успон индустријског капитализма и интеграција пролетаријата у модерна индустријска друштва. Уз ова два основна подстицаја он помиње и традиционализам, романтизам и, наравно, папске документе.
Католичка црква је након Француске политичке револуције из 1789. године и свих њених каснијих изданака доживела снажан притисак усмерен ка њеном истискивању са места које је традиционално заузимала у већем делу Европе. Све до последње четвртине века њен однос према читавом скупу политичких, правних и друштвених промена сводио се на негирање. Чак 1864. године у енциклици Sullabus Errorum папа Пије IX је осудио све модерне појаве и токове који су били супротни традиционалном хришчанском учењу. Ту су спадали и демократија и либерализам и капитализам и социјализам и слобода медија и, наравно, секуларизовање јавног живота итд.
Но, већ у то доба унутар саме цркве и интелектуалних кругова блиских католицизму јавила се потреба да се црква прилагоди новим реалностима. Ламене и његов часопис Будућност (Avenir) снажно су пропагирали идеју о одвајању цркве и државе, управо зато што су увидели да нерешени односи више штете цркви него ојачалој и суштински секуларизованој држави. Ламене је указао на то да црква треба да се што је могуће више одвоји од државе, као би изборила аутономију за обављање својих послова и да се, с друге стране, сасвим окрене друштву и масама које би привлачила својим учењем и практичним деловањем.
Иако је званичној Цркви требало још доста да то увиди, политичка пракса је већ кретала у том правцу. Уместо голе осуде капитализма који је производио пауперизацију и осуде социјализма који је на нехришћанским основама привлачио раднике, требало је – како је то у Немачкој један човек уочио – у условима нове капиталистичке реалности привући раднике у христијанизоване друштвене организације и у име Цркве тражити социјално старање којим би се овим људима омогућили услови пристојног живота. Тај човек је био Фон Кетелер који у књизи Хришћанство и радничко питање као први из католичких кругова прихватио да је социјално питање пре свега економско питање.
Фон Кетелер је најзначајнија фигура немачке католичке Зентрум партије и особа која је извршила велики утицај на папу Лава XIII приликом састављања изузетно значајне енциклике Rerrum Novarum („Нове ствари”). Ова енциклика, уз четрдесет година касније објављену Quadragessimo Anni („Четрдесет година”), представља најзначајнији моменат у новијој историји Католичке цркве, као и у историји демохришћанског покрета. Овим енцикликама званично су прихваћени и капитализам, и демократија, и модерни развој, и технологија, и устави, и већина феномена који чине модерну цивилизацију. Путем њих Католичка црква је прешла из статуса субјекта који се противи свему новоме у организацију која омогућава хришћанима да се боље организују у новим условима и да задрже примат у интелектуалној, друштвеној и политичкој сфери.
Кључна ствар у демохришћанском учењу јесте спој хришћанске традиције са свим елементима морала, патријархалности, привржености породици, локалној заједници, радној организацији и цркви с једне стране, и елемената државе социјалног старања и солидарности с друге. Овај други елемент је основна differentia specifica демохришћана по ком се разликују од англосаксонске конзервативне традиције: они никада нису до краја афирмисали слободно тржиште и никада нису економију видели као сферу која макар и нормативно треба да буде одвојена од политике и друштва. Следећи томистичку традицију они су привреду увек видели као део укупног живота друштва, који мора да остане у служби других вредносних и моралних циљева. По овоме су често били ближи социјалистима него англо-конзервативцима.
У основи ове разлике је разичита метафизичка и социјална концепција човека у католичанству и у англосаксонским земљама доминантном протестантизму. Протестанти су промовисали идеју о директној вези појединца са Богом, што се у економској сфери преточило у снажан индивидуализам и безрезервно подстицање предузетништва и личне одговорности за своју срећу и своје стање. У католицизму је однос с Богом увек посредован црквом, односно заједницом. Из ове перпективе следило је и дефинисање осталих друштвених и економских институција у којима се појединац налази. За разлику од протестантског света, овде је увек примат на заједници и на низу односа којима је индивидуа посредована, односно у које је уклопљена.
Не случајно, прво помињање идеје хришћанске демократије налази се у енциклики папе Лава XIII из 1901. године, Graves de Communi. Хришћанска демократија, како је он тада видео, требало је пре свега да се бави проблемом радника, односно да им помогне да побољшају своје услове живота како би се осећали људима, а не обичним животињама које само теже да задовоље своје материјалне потребе и како би се осећали хришћанима, а не паганима, дакле како би могли да размишљају и о вишим сферама живота и о ономе што је најважније за једног хришћанина.
У каснијем развоју овај поглед на свет је развијен за све класе и све слојеве становништва (нпр. посебна учења о правима и обавезама жена, или посебна етика за менаџере и пословне људе), али ова изворна посвећеност радничком питању је остала трајна преокупација демохришћана. Она је потицала од истинске моралне и духовне бриге за душе и стање највећег броја људи, дакле пауперизованих маса које су доласком у град биле ишчупане из своје раније природне средине и лако потпадале под разоноврсне пороке. Међутим, она је имала и несумњиву практично-политичку димензију. Ново, сиромашно урбано становништво лако је потпадало под утицај социјалистичких и комунистичких учења и на тај начин се додатно паганизовало и окретало против државе, цркве и интитуција система. Црква и религиозни интелектуални кругови морали су да понуде нови поглед на свет и нову мрежу паралелних институција којима би раднике одвојили од левих покрета и преко којих би их интегрисали у оквире западне цивилизације и институција.
Из ове перспективе гледано, настали су и основни принципи демохришћанског учења које ћемо сада укратко изложити. Ту најпре спада идеја персонализма коју је најснажније развио Жак Маритен. Персонализам тврди да су само особе, персоне, стварне у онтолошком смислу, да само особе имају вредност и да само особе имају слободну вољу. Персонализам као идеја о интегралној особи утемељеној у хришћанској вери и мрежи институција, настао је насупрот либералној економској идеји индивидуализма, посебно у њеним позитивистичким и натуралистичким облицима као што је Спенсерова теорија.
Други принцип је супсидијатност. Ова идеја, која је данас најпознатија из теорије и праксе ЕУ, потиче из католичког социјалног учења и први пут је јасно формулисана у енциклики Rerum Novarum. Она је настала као покушај да се нађе средњи пут између laissez-faire индивидуализма и тоталитаризма. Овај принцип тврди да сваки посао треба да буде обављан на што је могућ нижем и базичнијем нивоу компетенција. Дакле, да највећи број ствари треба да буде решаван у породици, локалној верској заједници, локалној политичкој заједници, па региону, па тек онда на нивоу централне власти. Овај принцип се види у Десетом амандману Устава САД, интегрисан је као основа Европске повеље о локалној самоуправи из 1985, као и у Мастрихтски уговор из 1992. којим је створена ЕУ. Такође представља и један од основних принципа предложеног Уговора о европском уставу.
Следећи принцип је у уској вези с претходним и то је афирмација посредничких институција и локалне самоуправе. Друштвене институције попут породице, цркве, добротворних удружења, спортских клубова, хришћанских синдиката, певачких друштава и сл. чине темеље сваке уређене и просперитетне заједнице. То су разна друштва за самопомоћ и за самоуправну организацију у којима се појединци и породице удружују око заједничког циља, свеједно да ли је то зарада, помоћ, хоби или интелектуални подухвати. (Папе су у својим енцикликама веома дуго подстицале удружења малих произвођача, занатлија или пољопривредника, налик на средњовековне гилде, као идеални облик хришћански прихватљивог привређивања.)
Ова друштва су важна зато што се у њима човек социјализује, учи хришћанским и општим моралним врлинама и коначно, зато што се учи следећем приципу, а то је солидарност. Демохришћани су оштри потивници атомизације савременог човека јер сматрају да се тиме крше основни хришћански принципи и да се тако човек најлакше препушта тоталитарним импулсима и покретима. Нити он сме да буде остављен сâм, нити се људи смеју учити да је сваки човек себи довољан. Ова перцепција друштвене солидарности као темеља заједнице потиче од Аристотела и Томе Аквинског. Тек у таквој сложеној и разним удружењима посредованој заједници може се, уместо индивидуалистичког, развити „интегрални хуманизам”, како га је Маритен називао. Овај интегрални хуманизам човека укорењује у вери, у Богу и заједници дајући му темеље, оквире и циљеве за развој својих појединачних талената и способности.
Маритен је развио и идеју кооперације која је хришћанима била неопходна у условима плурализованих друштава 20. века. Уместо ранијег нетолерантног и фундаменталистичког начела односа према другим заједницама, демохришћани су прихватили идеју кооперације с припадницима других вера, па чак и атеистима, уколико је то услов за опстанак заједнице.
Коначно, ту је и никад напуштена идеја о јединству хришћанског света насупрот савременим супротстављеним националним државама. Разумљиво, тек после Другог светског рата се отворила могућност за пуну реафирмацију овог принципа, што је остварено пројетком ЕЕЗ, односно Европске уније. Не случајно, идеја ЕУ је дошла, створена и очувана управо из демохришћанских кругова.
Жак Маритен, већ више пута помињан, најзначајнији обновитељ хришћанске теорије природног права и томизма, јесте најважнији и најутицајнији мислилац демохришћанског учења. Он је нпр. одиграо велику улогу и приликом писања Универзалне декларације о људским правима. Уз њега, од осталих важних идеолога треба поменути и Фон Кетелера који је 1874. године као председник националне конвенције Католика формулисао суштину демохришћанског државног интервенционизма. Ту је и Дон Стурцо који је водио италијанску Народну партију почетком 20. века, затим Габријел Марсел, још један од важних француских обновитеља хришћанског егзистенцијализма.
Листа најважнијих политичких лидера и практичара је доста дужа. Посебно се истиче генерација државника која је обновила Европу у сваком погледу после Другог светског рата. Велики немачки канцелар Конрад Аденауер, његова десна рука и каснији канцелар Лудвиг Ерхарт, италијански дугогодишњи премијер и оснивач партије Демоцразиа Цристиана, Алћиде де Гаспари, који је провео једно време у затвору као изразити антифашиста, а током рата се крио у Ватикану. Затим два велика француска лидера, Жан Моне и Роберт Шуман, који се сматрају очевима оснивачима ЕУ. Шуман, који је био изразито религиозна особа, налази се у процесу беатификације од стране Католичке цркве. Ова генерација политчара обновила је мир у Европи, зауставила инвазију комунистичких учења и покрета, у кратком периоду обновила је европску привреду и учнила је поново једном од најјачих на свету, успела је да европске раднике одврати од идеја о класном рату и да их сачува у оквирима традиционалне европске цивилизације. Они су, коначно, обнављајући хришћанску идеју о јединству, створили Европску унију као модел слободног кретања људи и капитала.
Од каснијих лидера посебно треба издвојити италијанског премијера из седамдесетих Алда Мора кога су отеле и убиле Црвене бригаде и наравно, дугогодишњег немачког канцелара Хелмута Кола који је заједно са француским социјалистичким председником Франсоом Митераном учинио највише за стварање ЕУ 1992. и припрему за увођење евра. Кол је такође ујединио Немачку и током шеснаестогодишње владавине у доброј мери реформисао немачку економију у правцу који су диктирали Реган и Тачерова (смањивање пореза и подстицање приватне инцијативе).
Најважније партије су свакако немачка Партија центра из које је после Другог рата настала ЦДУ, Хришћанска демократска унија (увек у коалицији са својим баварским алтер егом ЦСУ, Хришћанском социјалном унијом), затим италијанска Народна партија, из које је дошао Де Гаспари који је формирао Демохришћанску партију, владајућу у Италији све до почетка деведесетих, аустријска Народна партија, белгијска Демохришћанска партија, затим партије истог назива у Данској, Финској и Шведској, норвешка Хришћанска народна партија и холандска ЦДА (Хришћанско демократски позив), настала од три некадашње демохришћанске партије. Ту је и веома значајна шпанска Народна партија (ПП), настала од некадашњих франкиста, која је успела да на миран начин земљу изведе из диктатуре, реформише и током деведесетих, под Азнаром, учини једном од најексплозивнијих и најдинамичнијих економија на свету. У Француској је некада постојао веома утицајан Народни републикански покрет, расформиран шезедестих година, а данас је настављач тих традиција Унија за француску демократију.
1977. формирана је ЕПП, Европска народна партија као организација демохришћанских и конзервативних партија Европе. Након пада комунизма изворни демохришћански програм, а посебно његове социјалне компоненте, полако су потискиване тенденцијама које стижу из англо-америчког света. Деконструкција Државе благостања, коју су демохришћани градили током пола века, наметнула је неке нове теме и неке нове линије подела. Тако је нпр. у Италији створена нова и економски либералнија десна партија, Берлусконијева Forzza Italia i коалиција Кућа слободе, док је Демохришћанска партија нестала са сцене, а неки њени важни челници су данас постали важне фигуре нове левице.
Нова времена и нови mainstream наводе и друге партије народњачког и демохришћанског усмерења да се прилагођавају глобалним дешавањима. Тако је нпр. Ангела Меркел последњу конвенцију 2005. године отпочела уз јаку техно музику, а некада изразито конзервативна Partido popular у Шпанији управо пролази кроз невероватну трансформацију свог имиџа и тема које прихвата као основу будућег изборног програма. Нпр, доминирају наранџаста и светлоплава боја, екологија и одржива енергија улазе у фокус уместо некадашње борбе против абортуса итд. Овај нови програм под слоганом Hay futuro (Има будућности), представљен је на конвенцији партије одржаној од 3-5 марта 2006. Али, оно што ове две партије и даље повезује с колегама у Британији или Француској јесу радикално тврди ставови у погледу имиграционе политике и политике идентиета.
Овде нажалост нема простора чак ни за елементарну обраду конзервативних партија у земљама источне Европе, као и у другим крајевима света. Готово у свим земљама бившег комунистичког света постоје значајне партије конзервативног, народњачког или демохришћанског усмерења, које су одиграле кључну улогу током процеса транзиције. У нашем окружењу најзначајније су Нова демократија у Грчкој, Савез демократских снага у Бугарској, Фидес у Мађарској и Хрватска демократска заједница у Хрватској. Свакако најпознатије име које је десница у земљама Нове Европе изродила је Вацлав Клаус. Овај бивши премијер (а данас председник Чешке) не само да је велики практичар који је поставио основе веома успешне тржишно оријентисане транзиције у својој земљи, већ је и низом написа, интервјуа и других јавних наступа конципирао јасан и доследан програм вредносних и моралних ставова који спадају у корпус класичног друштвеног конзервативизма.
Фракција ЕПП је и даље најјача појединачна сила у Европском парламенту и очигледно је да упркос нужним променама које време доноси, европска десница и даље има доминантну улогу у очувању и еволуцији савремене Европе.
Преузето са сајта
http://desnica.info/index.php/konzervativizam/4-partije