Из говора Конрада Аденауера од 24. марта 1946.

Према тумачењу програма ЦДУ - а, личност се по свом постојању и значају налази испред државе.
Достојанство човека, његова слобода и самосталност одређују границе моћи државе, али и њену оријентацију. Човекова слобода не подразумева непостојање граница и самовољу, она сваког обавезује да у упражњавању сопствене слободе има у виду своју одговрност према суграђанима и целом народу.
Суштинска основна реченица програма наше партије, реченица од које полазе све премисе нашег програма, јесте кључна мисао хришћанске етике: човек поседује јединствено достојанство и вредност сваког човека је незаменљива.
Из нашег основног става произилазе следеће мисли о односу између појединца и државе: држава не поседује неограничену моћ, њена моћ је ограничена досотојанством и неотуђивим правима човека. Већина нема произвољно и неограничено право над мањином. Мањина такође има права и обавезе: једнако право, правну сигурност и признавање основног значаја породице за народ, право жене на слободан избор у професионалном и јавном животу.
Мислим да из мог досадашњег излагања произилази зашто се називамо хришћанским демократама. Хришћанским демократа се зовемо због тога што смо дубоког убеђења да само демократија, која своје корене има у европском и хришћанском погледу на свет, у хришћанском природном праву, у основама хришћанске етике, може да оствари велики задатак васпитања немачког народа и његов поновни успон. Називамо се унијом због тога што желимо да све који живе на овој територији ујединимо у политичком раду без обзира на њихову веросповест.
Аденауер, Конрад: Избор из говора од 1917. до 1967. Приредио Ханс - Петер Шварц. Штутгард, 1975.

 Др. Јохан Кристијан Кеке, Хришћанско -демократска идеја, Основни принципи, историја, организација, Фондација Конрад Аденауер, 2008, 36 стр

Pismo parohu

Dragi Custodise!

Od majke Werhahn dobio sam priloženi članak oca Pribilla s molbom da se o njemu da sud. Pošto ja nemam adresu oca Pribilla, a majka Werhahn mi je saopćila da je preko Tebe dobila ovaj članak, vraćam ti ga u prilogu, s molbom da se dostavi ocu Pribillu.

Ja ne bih pustio da izađe ovaj članak. Po mome mišljenju, njemački narod, a i biskupi i kler nose ogromnu krivicu zbog događanja u koncentracijskim logorima. Tačno je da se poslije možda nije imalo više šta da se uradi. Krivica je učinjena ranije. Njemački narod, a i biskupi i kler velikim dijelom, upustili su se u nacionalsocijalističku agitaciju. On se skoro bez otpora, čak djelomično s oduševljenjem, izjednačio na svim područjima koja su označena u članku. U tome leži njegova krivica. Ali uostalom također se znalo – da se i nije znalo za događanja u logorima u njihovoj punoj mjeri – da su lična sloboda, svi pravni principi gaženi nogama, da su u koncentracionim logorima činjene velike grozote, da su Gestapo, naše SS trupe, a dijelom i naše trupe u Poljskoj i Rusiji postupali s besprimjerenim grozotama prema civilnom stanovništvu. Pogromi Jevreja 1933. i 1938. su se dešavali potpuno javno. Mi smo oficijelno obznanili umorstva talaca u Francuskoj. Dakle, odista se ne može tvrditi da javnost nije znala da su se nacionalsocijalistička vlast i vrhovna komanda stalno ogriješili u principu o prirodno pravo, o Hašku konvenciju i o najjednostavnije naloge čovječnosti. Vjerujem da bi, da su biskupi svi zajedno jednog određenog dana javno s propovjedaonica zauzeli stav protiv toga, oni mogli mnogo toga da spriječe. To se nije desilo i za to nema izvinjenja. Da su biskupi zbog toga dospjeli u zatvor ili u koncentracione logore, to ne bi bilo šteta, naprotiv. Sve se to nije desilo i zato je najbolje da se šuti. Ja znam sigurno da se preminuli Papa (Pio XI, prim. prev.) tačno slaže s mojom osudom. Kako misli sadašnji Papa, ne znam.

Mnogo hvala za odašiljanje i srdačni pozdravi.

Tvoj

Adenauer

Konrad Adenauer, pismo dr. Bernhardu Custodisu, parohu u Bonnu, 23. februara 1946.

Izvor: Konrad Adenauer, Briefe über Deutschland 1945-1955. Eingeleitet und ausgewählt von Hans Peter Mensing aus der Rhöndorfer Ausgabe der Briefe. München 1999, str. 40-42.

S njemačkog preveo Mario Kopić

Peščanik.net, 27.01.2012.

Стоп абортусима!

ПОЛИТИЧКИ МАРКЕТИНГ У СЛУЖБИ ХРИШЋАНСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

Ивана Гојковић

Факултет политичких наука Универзитета у Београду ivana.gojkovic87@gmail.com

ПОЛИТИЧКИ МАРКЕТИНГ У СЛУЖБИ ХРИШЋАНСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

THE ROLE OF POLITICAL MARKETING IN CHRISTIAN DEMOCRACY

Резиме:  Избор  политичких  циљева  подразумева  и  избор средстава  и  облика  њихове  промоције.  То  представља  кључни проблем промовисања  вредности једног политичког субјекта, јер треба помирити захтев за универзалношћу и што широм прихватљивошћу понуђених решења, као и  захтев за конкретизовањем тих вредности у политичке одлуке и акције.

Хришћанска  демократија  која  жели  да  опстане  са  тим идентитетом на политичком тржишту мора бити бескомпромисна и  обазрива приликом могућих начина политичке промоције данас. Технике и  процедуре политичког маркетинга могу попри- мити етички неприхватљиве облике.

Примерен је само онај вид промоције који је у складу са циљ- но-вредносном стратегијом хришћанске демократије, то јест са Божијим заповестима за примерен живот људи у заједници.

Кључне  речи:  политички  циљеви,  политички  маркетинг, хришћанска демократија, хришћански идентитет

„Појам демократије све више тендира да постане синоним- свега доброг, лепог и истинитог у друштву. Сваком другом моделу поретка или  конфликта научни правци и политичке странке или дају тек у будућности предност или га оптужују.”

(Клаус фон Бајме)

Демократија, било да се поима као поглед на свет, форма поретка  или  политичка  култура,  јесте  идеја  која  највише  годи човековој  личности  и  њеном  односу  према  заједници.  Зачета у античком полису, демократија – као мисао и пракса владања, признаје слободног и равноправног грађанина, гарантује и унапређује његова људска и грађанска права и уважава његову слободу воље и легитимни напор да се пита и одлучује о питањима која се тичу његовог живота у уређеном друштву.

Демократија изгледа као да појединцима обећава много, али и као да је мало чиме обавезана. Међутим, управо то што обећава остваривање свих  загарантованих права обавезује је да има слуха за све различите примедбе и сугестије на начине на које ће та пра- ва бити уживана и у којим случајевима ће бити суспендована или умањена на рачун претежнијег интереса. Тамо где постоји отворе- на политичка заједница, каква је демократска, увек ће бити рефлексија  о  томе  како  обезбедити  интегритет друштва  и  напредак његових чланова и како дефинисати однос владајућих и потчињених.

Толико хваљена,  критикована,  опевана  и  ижвакана,  идеја демократије је и даље довољно свежа да буде обогаћена различи- тим перспективама. Те перспективе никада не могу бити тачне или нетачне, јер су вредности стално у сукобу. Може бити само добрих или лоших резултата у  организовању и функционисању власти и променљиве  подршке која је  неопходна  као легитимитет  свакој демократској перспективи.

Једна од перспектива у окриљу демократије, која је у срцу промишљања овога рада, јесте перспектива хришћанске демокра- тије. Платформа хришћанске демократије је, са својим истакнутим представницима  – Конрадом Аденауером, Робертом Шуманом и Алсидом де Гаспаријем – допринела демократској цивилизацији у 20. веку стварањем Европске уније. Вредности хришћанске демократије наткриљују политичко деловање моралним деловањем и с обзиром на такву вредносно-циљну стратегију покрет хришћанске демократије може одиграти значајну улогу и у 21. веку.

Хришћанска демократија у промишљање односа појединац– држава  уноси  још  једног  актера  стварања  –  Бога.  Посвећеност његовим намерама (за добар живот људи на земљи) је нешто што одмах одбија претпоставку да је вера резервисана само за приват- ни  домен  оикос-а.  Божји  принципи  и  заповести  могу  бити  део политичког резоновања јер могу производити  политичка решења. Поставља се питање како једна у основи хришћанска  стратегија политичког деловања и развоја заједнице може посредовати националном јавном мњењу, а да не изгуби нешто од свог изворног опредељења?

Облици и средства промоције хришћанске демократије тре- бало би да буду примерени вредностима садржаним у вредносној стратегији. Имиџ политичког програма у јавности треба да се пои- стовети са његовим хришћанским идентитетом. Међутим, полити- чком   маркетингу,  који  је   задужен  за  промоцију  политичких ставова данас, замера се да је сувише технократски и изразито нее- тичан. Да ли се његова позиција у политичком универзуму уопште може посматрати са етичког становишта? Његов основни концепт гласи да је политичка идеја само роба која се продаје на политич- ком тржишту и да политику треба обликовати у складу са тренут- ном тражњом у  изборном телу, која је и мерљива и променљива. Међутим,  политички  маркетинг,  у  овом  случају,  требало  би  да буде сагласан идејама које  промовише, и да за рачун политичког субјекта  чије  идеје  представља  јавности  припреми  одговарајућу стратегију наступа, односно да облике промоције примери вредно- стима које трагају за својом подршком у јавности.

Хришћанска демократија

Циљно-вредносна стратегија

Да би се једна политичка платформа посредовала јавности, неопходно је да прво утемељи своју циљно-вредносну стратегију, односно да учини  кохерентним свој систем вредности како би он био у стању да допринесе  реализацији одређене објективне тенденције друштвеног развоја. Циљно-вредносна стратегија је идентитет политичког субјекта. Она мотивише на акцију и пружа оквир за политичко одлучивање.

Хришћанска политичка  опција  свој  идентитет  формира  на основу   ставова                                из   Библије,    као    свог   врховног   ауторитета. Хришћанске вредности јесу оно што обавезује политички субјект са таквим опредељењем у свом називу. Јер, „у вредностима политички циљеви налазе  свој израз , али још пре своје оправдање” (Славујевић, 2005:72).

Неко би рекао да је залагање за одређене вредности данас само пуко декларативно иступање у јавности и да се те вредности не поштују у  довољној  мери приликом практичних политичких потеза. Много је заговорника ситуационе етике, која налаже да се принципи моралног расуђивања мењају од ситуације до ситуације и да је све релативно. То је ад хоц одлучивање најгоре врсте и рет- ко може бити модел трајнијег моралног  понашања. Овакву етику познати теоретичар медија Луис Алвин Деј и не  сматра етиком (Деј, 2004). Међутим, вредносни ставови у статутима политичких субјеката итекако обавезују. Сетимо се познатог стиха из Новог завета  „Јер  ћеш  се  својим  речима  оправдати,  и  својим  ћеш  се речима осудити” (Мт. 12:37).

По критеријуму имања  и  неимања  морала,  за  хришћанина нема  поделе  на сфере приватног и јавног живота. Одговорност важи увек.1   Морална култура је човекова највећа култура и гарант његове  личности. Моралност политике зависи од носилаца поли- тичке моћи, а не од политичке технике или околности у којим се практикује одређена политика.

Циљно-вредносна  стратегија  за  рачун  политичког  субјекта обавља  неколико функција: служи да одреди смисао и обезбеди континуитет и доследност политичког деловања, постиже позици- онирање и препознатљивост у односу на друге субјекте на полити- чкој   сцени   и   пружа   интерпретативни   оквир   за   тумачење   и квалификацију   актуелних   друштвених  и   политичких   збивања (Славујевић, 2005). Она је извор свих будућих колективних ставо- ва, али и репер за већину индивидуалних. Циљно-вредносна стра- тегија дефинише појединца и друштво, њихове односе и интересе. Тако, хришћанска демократија посматра човека као Божије ство- рење, које је слободно да развија своју индивидуалност, али и да доприноси  квалитетнијем  друштву.  „Створен  као  икона  Божија предодређен је да  постане подобан ономе који га је створио, то јест Христу...” (Н. Кнежевић). У  очима Бога сви људи су једнако вредни и равноправни. Тако, сваки човек има право на достојанс- тво и поштовање без обзира на личне карактеристике и карактери- стике групе којој припада. Односи међу појединцима у друштву су односи сарадње, разумевања, поштовања и неосуђивања.2  Грађани

1    Чини ми се да је прихватање одговорности за учињене поступке најдефицитарнија особина носилаца политичке моћи.

2    Чувени стихови из јеванђеља подсећају на то: „Не судите да не будете осуђени, јер каквим судом судите, судиће вам се, и каквом мером мерите, одмериће вам се” (Мт. 7:1-2).

треба да се помажу узајамно и да се организују у циљу изналаже- ња решења  за дискутабилне околности у друштву, које утичу на њихове животе. У том смислу, индивидуални и колективни актери цивилног друштва јесу легитимни  учесници у процесу доношења политичких одлука и креатори политичке културе која промовише солидарност, добровољност и уважавање разлика.  Кључне друш- твене институције3   представљају оквире у којима сазрева  одгово- ран  грађанин  и  неопходно  их  је  заштитити  од  неовлашћеног задирања државе у њих. Друштво је сфера промишљања и ствара- ња  квалитетних  односа  између  појединаца  и  група  а  држава  – политички суверена и недељива власт која, конституишући спосо- бну и неподмитљиву јавну управу, непристрасно уређује и гаран- тује права, обавезе и интересе  група и појединаца, и обезбеђује равнотежу између захтева грађана са једне и  политичких решења са друге стране. Хришћанске демократе се залажу за демократску, правну и социјалну државу. Само у таквој држави могућа је истин- ска људска оствареност. Одговорна влада ће радити  у интересу својих грађана од којих је и добила власт, и поштујући индивиду- ална права човека до границе до које он не угрожава права других чланова друштва или  интегритет заједнице тежиће колективном добру. Друштвени мир је прво мерило добре политике и политич- ке  организације.  Он  је  основ  којим  практична  политика  умно решава питање односа политичких циљева и  политичких средста- ва. Политичко деловање мора бити усмерено ка том циљу.

3      Према Основном програму Европског хришћанског политичког покрета  (јун  2010)  то  су:  породица,  школе,  верске  организације  и представници запослених и послодаваца.

У основи, свако човеково деловање повезано је са одређеним веровањем.   Хришћанске  демократе  своје  политичко  деловање повезују,  као  што  је  поменуто,  са  веровањем  у  Исуса  Христа. Његова реч - Библија, није  политички програм, нити представља радосну вест да ће политички покрети  који се придржавају неких њених принципа бити успешни у вођењу заједнице и окусити мало од колача који припада владајућима, али може бити значајна као ризница  савета, опомена и  оријентир за политичке партије које теже друштву које се понаша у складу са својим најбољим интересом – да живи миран, просперитетан живот развијајући стваралачке   могућности                              сваког      свог   члана.   Хришћански   демократски покрети теже  „здравом друштву које  има морал који резултира узајамним поштовањем у  заједници” (European  Christian Political Movement, Basic Programme, 2010).

Политички маркетинг

Теоријске основе и однос према етици

Политички  маркетинг  се  одређује  као  комерцијализована форма   посредовања  политичких  ставова  јавном  мњењу.  То  је начин  да  се   циљно-вредносна  стратегија  политичког  субјекта представи јавности и за  њу  затражи подршка. Било да је реч о политичком информисању или  политичком убеђивању – комуни- кација  и  маркетиншко  паковање  идеја  незаобилазни  су  чинови политичке  представе.  Иако  се  сматра  техником   манипулације, средством очувања политичке доминације и системом који  слаби партијски и појединчев политички субјективитет, политички мар- кетинг  је неизбежан у политичком деловању. Његова савременa знања, технике, процедуре и средства су свеприсутна. Али нису свемоћна, јер су условљена друштвеним контекстом.

У конкуренцији политичких идеја услуге политичког марке- тинга су пожељне јер поруке онда допиру до већег броја грађана и успешније утичу на њихове ставове и понашање. О томе колико је политички маркетинг данас  развијен сведоче бројне специјализоване услуге које он данас нуди својим клијентима: креирање стратегије              кампање,   управљање         кампањом,        истраживање    јавног мњења, компјутерски консалтинг  и многе друге. Осим изборног политичког маркетинга који представља најзначајнији вид промовисања политичких оријентација у виду изборних кампања, посто је и друге врсте политичког маркетинга као што су:  перманентни маркетинг одређене институције, странке или покрета, маркетинг у јавним стварима и многи други (Славујевић, 2005). С обзиром на високу развијеност савремених средстава комуникације, политички покрети и партије имају пред собом велики задатак: да што сврсисходније и ефективније користе доступне канале комуникације. Данас, као никада до сада, политика и медији се толико прожимају да то покреће сумње у добронамерност челника прве, и професионалност припадника друге професије. Као да долази до медијатизације  политике  и  да  је  целокупна  политичка  партиципација грађана сведена на медијско праћење политичара и њихових активности и заокруживање редног броја на гласачком листићу када за то дође време.

Политички поредак који одговара развоју политичког марке- тинга је демократско друштво у којем се поштује и подстиче кон- куренција економских и политичких идеја и гарантује сувереност појединца и  поштовање  његових  људских  и  грађанских  права. Стога није  тешко закључити да ова струка најбоље напредује у западним демократијама и сматра се њиховим изумом.

Када је реч о теоријским основама политичког маркетинга, извори  сежу  у колевку Европе – античку Грчку. Још су софисти тада  изумели  еристику  као  вештину  препирања  којом  се  може победити противник на  јавној сцени. Бављење политиком је тада била обавеза, а представљање идеја грађанима на агори најсјајнији моменат у политичкој каријери сваког слободног грађанина поли- са. Са нововековним периодом почиње  инструментализација гра- ђанских врлина и државничких вештина и припрема  се терен за радикалну позицију – „адекватност средстава више не потврђује виши карактер циљева у чијој су служби, већ обрнуто, расположи- ва средства  и начини њихове употребе детерминишу адекватност циљева” (Славујевић, 2005). То је становиште које данас преовла- ђује у овој струци. Ипак,  концепцију политичког маркетинга нај- више  је  обогатила  економска   теорија   и  пракса.  Рационалност бирача  и  њихови  властити  интереси,   тражња  на  политичком тржишту и ресурси које поседује политички субјект јесу оно што ће определити основну стратегију промоције, чак и редефинисати вредности и циљеве политичког ангажовања. Противници политичког маркетинга говоре да он није наука већ струка или занат, а његове присталице да је неутралан и у служби колективног добра. Ипак, он опстаје као врло модеран занат који користи неке научне принципе на неке, углавном, најисплативије начине. И не пита се много о етичности политичких циљева које промовише.

На плану односа политичког маркетинга и етике постоје три позиције  на којима се може наћи политички маркетинг: позиција етичког апсолутизма, позиција етичког релативизма и трансетичка позиција (Славујевић, 2005).

Позиција етичког апсолутизма најбоље се огледа у беском- промисном  поштовању свих моралних принципа једне заједнице, који важе и за појединце и за групе. Политички маркетинг у овом смислу не користи се лажима и преварама у својим порукама јав- ном мњењу. У промоцији политичких циљева уважавају се примаоци порука, не клевета се и не напада  противник  са другачијим погледима  на  свет,  не  чине  се  малверзације  са   финансијском подршком кампањи, нити било које друге радње које би нарушиле однос поверења између стручњака политичког маркетинга и политичког субјекта, и њега и грађана.

Позиција етичког релативизма допушта политичком марке- тингу да, у зависности од ситуације, користи сва дозвољена средства  да  би  остварио  циљ  за који  му  је  плаћено  да  га постигне. Обмана и лаж су дозвољене у ретким случајевима, али то најчешће за собом повлачи и манипулације сваке врсте и прљаве кампање.

Трансетичка позиција подразумева да се никако не могу пропитивати  средства и технике политичког маркетинга, него само циљеви и вредности  конкретне политике која се промовише. Све што треба знати о политичком маркетингу у овом контексту јесте да су његова руководећа начела ефикасност и професионализам, и да он не сноси никакву одговорност за начин на који промовише одређену политику.

Хришћанска перспектива  демократске  политике,  која  жели да посредује своје визије о развоју друштва техникама и средстви- ма политичког маркетинга, мораће да рачуна са форсирањем пози- ције етичког апсолутизма у концепту политичког маркетинга, како би остала доследна својим основним  вредностима у које верује и како би те вредности биле на веродостојан начин саопштене јавности.

У служби хришћанске демократије

Допринос политичког маркетинга

Из библије је познато да је Бог, посредујући људима своју вољу за њихов живот на земљи, у форми заповести одредио неке принципе који су за  бескомпромисно поштовање. Ове заповести важе у апсолутном смислу. За  хришћанина нема одступања или изузетака од ових заповести.

Хришћанска демократија која хоће да сачува свој идентитет опције  која  заступа  на  неки  начин  Бога  у  питањима  заједнице људи и њихових  односа,  мора бити спремна на разна одрицања приликом политичких преговора и договора који нису у складу са изворним    опредељењем,    и    на    бескомпромисно    поштовање хришћанских вредности. То су вредности које спречавају човека да упадне у једно отмено ропство – да буде роб самом себи.

Како  су  вредности  хришћанске  демократије  креиране  по угледу на  добре принципе из Библије, тако и средства промоције ових вредности морају бити ваљана и исправна.

Битнија од саме моћи је перцепција моћи. Перцепција моћи једног  политичког актера јесте у ствари резултат његовог доброг или лошег имиџа. То сазнање нас наводи на чињеницу да је најби- тнија услуга политичког маркетинга данас –  креирање пожељног и  позитивног  имиџа  у  јавности  за  рачун  одређеног  политичког актера. Могуће су три врсте имиџа: имиџ  репрезентација, имиџ искривљавање и имиџ манипулација (Славујевић, 2005). За потре- бе промовисања хришћанске демократије, и посматрано са позиција      етичког             апсолутизма,      неопходно је     порадити          на        имиџу репрезентацији.  Такав  имиџ  подразумева  да  ће  се  успоставити добар склад  између хришћанског идентитета политичког субјекта с једне стране, и начина вербалног и невербалног испољавања ста- вова и вредности у јавности, са  друге. „Имиџ партије може да се одреди  као  широка  когнитивно-емотивна   ментална  слика  коју људи  кумулативно  развијају  о  одређеној  политичкој  партији...” (Славујевић,  2005:203).  Као  што  код  појединца  начини  на  које испољава своје вредности чине његов имиџ, тако у случају поли- тичке партије циљеви и вредности које се посредују јавности кроз различите  политичке акције ( и реаговања јавности на њих) чине њен имиџ. Само што  је  у политици и нечињење одређена врста политичког деловања.

Приликом утврђивања  стратегије  промовисања  политичког субјекта, која се сматра дефинисањем основног плана комуникације  са  грађанима,  неопходно  је  поштовати  начело  искрености  у комуникацији (када се  саопштавају вредносни судови) и начело истинитости  (када  се  саопштавају  чињенични  судови),  уз  пуно поштовање прималаца порука. Недопуштено је, са позиција етичког апсолутизма, да се приликом представљања политичких идејa

јавности употребљавају манипулације разним подацима, етикети- рање или  отворено изазивање припадника опозиционих покрета или омаловажавање оних којима су те поруке упућене. Политички маркетинг,  за  рачун  хришћанске  демократске  платформе,  може понудити једну умерену,  рационалну и конструктивну промоцију која ће се базирати на програмским  ставовима и понуђеним конкретним решењима. Кампања хришћанске  демократије не би тре- бало  да  буде  лидерска  кампања,  да  у  први  план   промовише личност кандидата који претендује на неку позицију. Хришћанска демократија  мора  своју  стратегију  промоције  усмерити  на  програмске   идеје,  базиране  на  хришћанским  принципима,  јер  у хришћанству  нема   главнокомандујућег,  већ  можда  само  првог међу једнакима.

Средства промоције су разноврсна: телевизија, радио, штам- па, интернет, плакати и друга средства, а још различитији облици коришћења тих  средстава: једносмерна или двосмерна комуника- ција са грађанима, позитивно  или негативно рекламирање, засту- пање  сопствених  ставова  или   оповргавање  супротстављених... Многи облици комуникације са јавношћу  попримају етички неприхватљиве облике, као што је на пример негативно рекламирање које               је                  обично   део      такозване          „прљаве        кампање”.            Истинска хришћанска  демократија  мора  обазриво  гледати  да  политичког конкурента не дискредитује недоказивим оптужбама или гласинама  већ  аргументима  и  квалитетним  решењима  у  колективном интересу.  Данас изгледа као да је  политички успех загарантован ако се етичка правила  „гурну под тепих”. Међутим , такво опре- дељење  може  да  саплете  и  омете  у  дуготрајнијем  политичком деловању.

Роберт     Грин     у     свом     раду     „Power,     Zeitschrift     fur Politikwissenschaft”  (2001)  наводи  законе  моћи  који,  на  први поглед, могу донети повољне резултате ономе ко их практикује у свом свакодневном политичком деловању. Неки од тих закона су: Никада не веруј превише својим пријатељима – послужи се својим непријатељима; Пусти нека други раде за  тебе, а признања увек нека иду теби; Уништи своје непријатеље потпуно;  Задовољавај потребу људи да у нешто верују – захтевај култ своје личности; Понашај се као цар да би се према теби понашали као према цару; По сваку цену настој да привлачиш пажњу и Стално указуј други- ма на њихове грешке  – држи огледало пред другима. Међутим, библија конципира моћ на сасвим другачији начин. Заправо, оног тренутка када се одрекнемо властите моћи, или је бар редукујемо, постајемо способни да деламо онако како је по Божијој вољи. Библија  на  ове  законе  одговара  мудро:  Љуби  ближњега  свога  као самога  себе; Ко уздиже самога себе – биће понижен, а ко унизи самога себе – биће  уздигнут; Љубите непријатеље своје и молите се за гонитеље своје; Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свом мишљу  својом; Јер каква је корист човеку ако сав свет добије а душу своју изгуби?; Пазите да праве- дност своју не чините пред људима да вас они виде, иначе немате награде код Оца вашега који је на небесима и Лицемеру, извади прво  греду из свога ока, па ћеш тада гледати да извадиш трун из ока брата свога.4

4   Сви цитирани стихови су из Јеванђеља по Матеју.

Тако библија поучава човека а истинска хришћанска демо- кратија  може ове принципе користити и приликом промовисања своје циљно-вредносне стратегије. У политичком деловању најбитније  су  мудрост,   врлина  и  добровољно  редуковање  властите моћи. И да се верује у оно за шта се ангажује.

Закључак

Давно је Лорд Ектон рекао: „Свака моћ квари, а апсолутна моћ квари  апсолутно” (Lord J. Acton, 1949:364). И одавно су се у политичкој  теорији  почела  изналазити  решења  за ограничавање моћи  човека.  Међутим,  моћ  се  може  ограничити  само  другом моћи.  Хришћанска  демократија  је  ограничена  моћи  Бога  Исуса Христа, јер је прави хришћанин зависан од те моћи, којој верује и у коју се узда. Како Владета Јеротић пише у свом раду „Одрицање од моћи као самоограничење”, могућа су три начина одрицања од моћи: принудно, претворно и хришћанско. Хришћанско одрицање од моћи је заправо кључна тачка успешне промоције хришћанске демократије.  Ако  се  дефинисању  основних  циљева  приступило само да би се на тај начин затражила некаква подршка, са претен- зијама да се над неким влада и да се тај неко учини зависним (и на њему спроводи властита моћ), онда су  прокламоване вредности осуђене  на  то  да  се  дегенеришу  и  одвоје  од   свог   изворног хришћанског идентитета. Ако је за хришћанску демократију извор моћи Бог, и ако је Он врховни ауторитет који подупире своје уче- нике у остваривању циљева који су по Његовој вољи, онда ће бити добрих резултата и у животу појединца и у животу заједнице која је       благонаклона      према                 хришћанским                 принципима.   Уистину,„награда нам тада, због таквог слободног одрицања, не стиже због наших заслуга, већ због Божије благодати и љубави, наравно и нашег   свесног  и  осмишљеног  труда  при  одрицању”  (Јеротић,

2002).

Abstract:

Choosing  political  objectives  involves  choices  of  means  and forms of their promotion. This represents the key issue of the political subject values representation due to the need for reconciliation of the request for universality and wide acceptability of offered solutions with the request for translation of these values into concrete political decisi- ons and actions. Christian democracy, aiming to preserve its Christian identity at the political market, needs to be uncompromising and cauti- ous during its public display, otherwise techniques and procedures of political marketing can take on ethically unacceptable forms. The only adequate  promotion is the one consistent with the aims and values strategy of Christian  democracy i.e. the one consistent with the God's demands.

Key words: political  objectives,  political  marketing, Christian democracy, Christian identity

Литература:

1.            Acton,  J.   Lord:  „Essays   of  Freedom  and   Power“,   Glekoe/III,

1949,стр. 364, у: Драган Симеуновић, Теорија политике, удруже- ње Наука и друштво, Београд, 2002, стр. 167.

2.            Деј, Луис Алвин: Етика у медијима – примери и контроверзе, Медија центар: Плус, Београд, 2004.

3.            European  Christian  Political  Movement:  Basic  Programme  of  the

ECPM, www.ecpm.info.

4.            Green,  Robert: „Power, Zeitschrift fur Politikwissenschaft“,  ZPOL

1/2001, у: Драган Симеуновић: Теорија политике, удружење Нау- ка и друштво, Београд, 2002. стр. 149-150.

5.            Јеротић, Владета: „Одрицање од моћи као самоограничење”, у: Драган Симеуновић, Теорија политике, удружење Наука и друш- тво, Београд, 2002, стр. 162-166.

6.            Кнежевић, Никола: Увод у теолошку антропологију, Протестант- ски теолошки факултет у Новом Саду и Центар за емпиријска истраживања религије.

7.            Нови завет: Библијско друштво (прев. др Емилијан М. Чарнић), Београд, 1992.

8.            Славујевић, Ђ. Зоран: Политички маркетинг, Факултет политич- ких наука и Чигоја штампа, Београд, 2005.


Извор:  http://www.kas.de/wf/doc/kas_21885-1522-14-30.pdf?110211112238