Čedomir Stojković, direktor Demohrišćanske stranke Srbije govori za ReStart o aktuelnoj političkoj situaciji, ciljevima i planovima DHSS-a, kao i o svojoj primarnoj profesiji – advokaturi, gde se za veoma kratko vreme dokazao kao vrstan poznavalac prava i ostvario izuzetne rezulatate u pravnim bitkama, što mu je donelo ugled i poštovanje od strane kolega, ali i više posla za advokatsku kancelariju „Batić“ u kojoj je partner.
Demohrišćanska stranka Srbije je ne tako davno prošla kroz jedan težak period, međutim, čini se da su te teškoće bile dobar uvod i trening za „neke nove klince“ na našoj političkoj sceni?
Izgleda da život ljude iskušava uvek na pravi način i u pravo vreme. Oduvek smatram da veličina političke ideje ne može da postoji bez veličine duha koji je nosi. Katkad se dogodi se u jednoj organizaciji nakupi previše „kukolja“ koji politiku posmatraju kao samozadovoljavajući ciklus u kome ništa sem sebičnih interesa ne postoji. Ono što se događalo u našoj stranci posmatram iz dva ugla. Najpre je došlo do izvesnog pročišćenja. Kukolj se okupio sa jedne strane i ispostavilo se da ga mnogo ima. Ispostavilo se da je snažan. I ispostavilo se da nije na vreme uočen. Kasnije se ispostavilo da su se oko tog kukolja okupili i neki drugi, koji nemaju nikakve veze sa našom strankom, ali kako „svaka ptica svome jatu leti“ tako je i „kukolj“ pronašao podršku, što nije teško kada imate za cilj da rasprodate sve ono što je vredno. Sa druge se strane okupilo sve ono što je čestito, časno, ponosno. Naspram njih smo se okupili mi, kao ljudi koji su verovali u kategorije kakva je čast, moral, entuzijazam, viši cilj. Koji su verovali u prijateljstvo i u to da je dobar i čist odnos među ljudima jedina garancija svakog napretka, duhovnog, ekonomskog, političkog i svakog drugog napretka, ličnog ili kolektivnog. Zato što smo imali veru u sve ono čemu nas je osnivač i prvi predsednik stranke dr Vladan Batić učio svojim delima i rečima, zato smo iako smo bili nepripremljeni, iako je napad došao bez „objave rata“, iako smo bili i u zasedi i na vetrometini napada, uspeli smo da verujući jedni u druge i u ciljeve koje želimo, na krilima sećanja na naše velike prethodnike, ni za jedan čas ne odstupajući od ideala koje nam je utkao dr Vladan Batić, pobedimo sve licemere i sebičnjake. Ali takođe, borba koju smo vodili nas je sve učinila iskusnijim. Učinila nas je zrelijima. A lojalnost jednih u druge je povećana na najveći stepen. To su sada neraskidive veze ljudskosti. Sve što vas ne ubije, ojača vas. To kod nas ljudi sada prepoznaju. Za razliku od antičke Grčke, ovi Spartanci ne samo da su pobedili Persijance, već su i preživeli. Plodove tog našeg sazrevanja uskoro će ubirati cela Srbija.
Šta je primarni zadatak DHSSa u narednom periodu?
Naša strategija za 2013. godinu treba da ostvari 5 ključnih ciljeva. Prvo, očuvanje stvaralačkog sistema vrednosti unutar naše stranke. Drugo, uključivanje u rad stranke što većeg broja časnih i stručnih ljudi kojima je stvaralaštvo izazov. Treće, na takvoj selekciji kadrova, uspostavaljanje efikasne unutarstranačke organizacije koja počiva na stručnosti, a kojoj će snažna etička komponenta biti jedina barijera u stvaranju, jer mi sada stvaramo stranku koja će biti za primer, ne samo u Srbiji već u Evropi. Četvrto, izuzetnu pažnju dajemo parlamentarnom radu. Kroz lupu naših stručnjaka se prati svaka odluka koju Narodna skupština donosi. Mi smo stranka koja ubedljivo ima najviše usvojenih amandmana po jednom poslaniku. Naš predsednik Olgica Batić u Narodnoj skupštini na najbolji način promoviše sve ono što naša stranka jeste i sve ono čemu teži. Sa druge strane, njeni istančani vrednosni i moralni kriterijumi unutar stranke hirurškom preciznošću postavljaju stvari na pravo mesto. I peto, paralelno sa organizacijom stručnih službi i tela unutar stranke razvijamo teritorijalnu organizaciju kako bi što većem broju ljudi dali priliku da politiku konačno dožive kao časnu disciplinu kojom se treba baviti radi opšteg interesa.
Koji je osnovni problem Srbije u ovom trenutku, odnosno šta je uzrok većine problema sa kojima se susrećemo?
Pokvareni ljudi su uzrok svih problema u ovom društvu. Tokom devedesetih mi smo sebi dozvolili da šljam ispliva na površinu. Od tada mnoge komponente te pokvarene mašinerije uspešno istrajavaju i stalno se prilagođavaju novim okolnostima. Oni konačno moraju da budu odstranjeni kao faktor koji može da utiče na društvene i državne odluke. Takvi ljudi, po pravilu nestručni, neće dozvoliti stručnjacima i časnim ljidima da zauzmu ključne pozicije u društvu. Jer ovi drugi bi odmah odstranili ove prve. I tako se vrtimo u krug barem dve decenije. Šljam produkuje isključivo šljam. Takvi ljudi sa druge strane srpskom društvu nameću obrazac ponašanja koji je potpuno neprihvatljiv. I građani su svesni te neprihvatljivosti ali je opet dozvoljavaju, jer je ta pokvarena mašinerija uspela da od hrabrih i istrajnih ljudi koji su oduvek bili dominantna sila u Srbiji, načini jednu armiju kukavica koja se ili ne usuđuje ili je izgubila volju da se bori. Kada bi naši preci ustali iz vojničkih grobova – svoju decu bi proglasili neprijateljima, jer oni nisu ginuli da bi sadašnje generacije kukavički ostajale neme pred događajima koji i duhovno i ekonomski devastiraju našu državu. Oni su ginuli da bi sadašnje generacije stvarale i gradile. Da bi se što više dece rađalo. Nošeni takvim mislima, nisu se žalili na gladni marš preko Albanije. A oni koji su se vratili, odmah su pušku zamenili motikom i nastavljali da rade, srećni što mogu da grade. Prosečni savremenu Srbin postavlja uslove da bi radio. On neće da stvara. Njemu je „Sorajin dekolte“ ideal kojem stremi. Ministarstvo kulture decenijama na to ostaje nemo i ništa ne preduzima. Predstave koje se izvode apostrofiraju našu nesreću umesto da probuđuju uspavane vrednosti. I onda u pojedinim selima se podiže spomenik Rokju Balboi, jer je jedan američki film uspeo da implementira više vrednosti nego naše Ministarstvo kulture za dve decenije. To je bruka i sramota našeg državnog i političkog sistema.
Iako je DHSS bio u koaliciji sa DS, u skupštini ste podržali neke zakone vladajuće koalicije, a čini se da su i oni poprilično naklonjeni vašim amandmanima?
Nismo podržali zakone vladajuće koalicije. Podržali smo odluke za koje je DHSS ustanovio da su dobre. A da li one dolaze od vladajuće ili nevladajuće koalicije, nas to ne zanima. Sve što je ispravno, uvek ćemo podržati. Nomina sunt odiosa, imena su nam mrska, i podršku dajemo nezavisno od stranačkih boja, kao što je i uskraćujemo po istom principu. Odluke donosimo na bazi savesti, stručnosti, opšteg dobra i napretka države i naroda. Sa druge strane, naš predsednik Olgica Batić je poslanik sa najviše usvojenih amandmana. To je zbog toga što je ona dosledna u primeni principa o kojima sam govorio. Njeni amandmani su krajnje konstruktivni, nikad destruktivni, uvek stručni, i uvek u sebi sadrže mišljenje poznavalaca za konkretnu oblast. Pojedini ministri to uviđaju i onda usvajaju takve amandmane. Naravno ima i onih koji to ne uviđaju, ali takvi nikada neće progledati. Zato i neće još dugo biti ministri.
Kako biste ocenili dosadašnji rad Vlade Srbije?
Pre bih ocenjivao rad pojedinih ministara. Primećujem da je Ministarstvo pravde oprezno u donošenju odluka, što ohrabruje, jer su problemi u takozvanoj reformi napravljeni prvenstveno zbog nerazumne žurbe i brzine, a to je omogućilo da u donošenju odluka učestvuju oni koji nisu smeli da u tome učestvuju. Raduje me takođe što Ministarstvo inostranih poslova je javno gotovo neprimetno. Čini mi se da ministar Mrkić prionuo na posao bez namere da se lično promoviše, što se od karijernog diplomate i očekuje. Naravno, potpredsednik Vlade, Aleksandar Vučić je ključna ličnost u toj Vladi. Od njega se, čini mi se i najviše očekuje. Ali i rizici sa kojima se on suočava su najveći. Raduje što konačno imamo na takvoj funkciji nekoga ko ima petlju. Videćemo šta će budućnost doneti, ali svako za koga se pokaže da se protiv ogrezle korupcije bori iskreno može računati na podršku Demohriščanske stranke Srbije. Sa druge strane kompletna ekonomija, finansije, carina, i sve što ima veze sa novcem, je u rukama Mlađana Dinkića, jer u njegovom ministarstvu su sada koncentrisana sva „novčana ovlašćenja“. Ako nam standard ne raste, on je direktni krivac za to. Ako nam industrija propada, on je za to kriv, jer čovek je „ dominus et deus“ srpskih finansija i privrede čitavu deceniju, a Srbija mu uvek da par glasova više od onog minimuma da bi za navek ispao iz igre i konačno otišao pred istražne organe da opravda svoje veze sa Miškovićem, lopovluk u Nacionalnoj štedionici, kiparske pare, češki dug, sirijsku naftu, preprodaju iračkih potraživanja, o „burazerskim“ subvencijama da ne govorim. Sa treće strane Ministarstvo kulture i dalje ne čini ništa krupno, a društvo nam nikad nije bilo nekulturnije. Ali ipak je ovo Vlada kompromisa. Mene u toj vladi zanima isključivo iskrenost Aleksandra Vučića. Ako se ispostavi da je iskren, oceniću ovu Vladu pozitivno. U suprotnom, nestaće sa političke scene.
Nedavno je Vlada Srbije poljuljana aferom za koju SPS tvrdi da je namerno montirana. Vaš komentar?
Nema efere koja nije namerna. Samo je pitanje šta je čija namera. Ako ministar unutrašnjih poslova „nikada nikog nije poznavao“, ko onda treba koga da poznaje. Javnost u Srbiji nije zaboravila aferu „Kofer“. Ako je Dačić iskren, neka potpiše nalog za hapšenje Radulovića. Sa druge strane, činjenica je da su srpske službe bezbednosti često umele da izmisle afere. I Zorana Đinđića su optuživali da je povezan sa kriminalnim miljeom i javnost je shvatila da je to izmišljotna tek onda kada su ga kriminalci ubili. Ja postavljam drugo pitanje, ko je stvorio Darka Šarića? Ko mu je iz službi davao informacije? Kako je moguće preko Grčke na teritoriju Srbije „u cugu“ uneti deset tona heroina, a onda to dalje preneti u Evropsku uniju? Ko je dekretom postavljao carinike koji su na to žmurili? Ko je Raduloviću javljao da baci u more narkotike jer mu se od strane Grčke sprema kontrola na brodu, a grčka policija to javila našoj? Zašto su srpske službe o tome ćutale sve dok DEA nije preko Hilari Klinton „zavrnula uši“ tadašnjoj Vladi? Da nije bilo SAD, niko ne bi čuo za tog Šarića. A opet mnogi bi se svađali sa Amerikancima. Opet, ti Amerikanci se rukuju sa Dačićem. Sve dok mi imamo krizu poverenja u institucije, odgovor šta je namešteno, a šta se zaista desilo, ostaće enigma.
Obzirom da ste vrstan pravnik i advokat, kako ocenjujete najavljene reforme u sudstvu, a kako prethodnu reformu sudstva?
Čim je reforma pravosuđa tolika tema, jasno je kakva je ona bila. Nije bilo moguće toliko kompleksan sistem promeniti u jednom danu. Svi sudovi su do ponoći radili na jedan način, a onda kako je kazaljka otkucala dvanaest, sve se promenilo, jedni su ukinuti, drugi uspostavljeni, a sve bez ikakve mogućnosti za kontrolu. Prvo je trebalo uspostaviti apelacione sudove, a onda barem tri godine pratiti rad tih sudova i štimovati njihov sistem pre nego što se bilo šta drugo uradi u sudstvu. Tek potom je moglo da se govori o gašenju opštinskih i uspostavljanju osnovih sudova, a tek na kraju o reizboru ili opštem izboru sudija. Dakle, tek kada se realno profunkcionišu apelacioni sudovi moglo je da se dalje ide u reforme jer su ti sudovi trebali da budu kontrolna tačka za sve ono što bi se dešavalo u daljim promenama. Na žalost, želela se revolucija, a revolucija jede svoju decu. To se i dogodilo i sve je propalo. Na najavljene reforme nije moguće imati komentar, jer još niko sa sigurnošću ne zna šta da se sada učini i kako ispraviti. Konkretne predloge još čekamo. To nalikuje na gradnju solitera koji se nakrivi na pola gradnje, i onda da li ga rušiti ili ga ispravljati. Raduje oprez novog ministra. Videćemo kako će ići u praksi. Mi moramo da povećamo broj sudija. Apsurd je što zbog preopretećenosti sudstva imamo spore procese, ali niko da kaže javno – povećajte broj sudija. Kadrovska reforma je ključ svake reforme. Imamo broj sudija kao Austrija, ali Austrija nije imala privatizaciju, desetine hiljade radnih sporova, isto toliko krivičnih postupaka zbog krađe električne energije, PTT kablova, sporava zbog otkupa stanova, međe između njiva i ostalih problema, koji se tamo ne dešavaju. Mi moramo da zbog svih naših problema imamo barem duplo veći broj sudija od Austrije da bi sistem konačno profunkcionisao.
Koliko je teško baviti advokaturom u sistemu u kom se stalno najavljuju promene?
Metafizička istina je da sistem koji se stalno menja nije nikakav sistem. Ono što se stalno i nepredvidivo menja, to je definicija haosa. Možete da zamislite situaciju u zapadnim zemljama, gde otac uči sina o društvenim pravilima kojim ga je naučio njegov deda. Koliko se to jasno ureže u svest čoveka. Kod nas sve što kao pravilo zapamtite danas, sutra može biti krivično delo. Zamislite da put od Beograda do Niša danas vodi preko Kragujevca, a sutra se probudite i krenete tamo a on odjednom vodi preko planine Rudnik. Da li bi ste se slupali na krivini koju ne očekujete jer sinoć nije bila tu? I onda kada ste svesni takvih promena, ne preostaje vam ništa drugo nego da vozite polako i oprezno. Ali to će samo značiti da će vas države u kojima se to ne menja svakodnevno prestizati, jer građani tamo znaju puteve i voziće brže. Zato nas birokratija ubija. Ona nas sakati i uništava čovekovu volju da stvara. Pravosuđe treba da rešava probleme, a kod nas je pravosuđe samo po sebi problem.
Kakvu Srbiju Vi lično želite da vidite, i kao advokat, i ako direktor jedne političke partije, i kao čovek, pre svega?
Želim Srbiju u kojoj se svaki čovek ujutru budi oran za posao, željan dokazivanja. Srbiju u kojoj su mladi preplavili zelena polja na proleće. Srbiju u kojoj je svežina planinske rose vrednija od „Sorajinog dekoltea“. Srbiju u kojoj čovek posmatra čoveka kao prijatelja i partnera. Želim zemlju slobodnih ljudi, koji ne strahuju od toga kako će platiti račun za struju, kako će kupiti pelene. Želim državu u kojoj službenici pomažu građanima da započnu posao, da reše problem. Zemlju koja je srećna zbog onoga šta ima i koja prepuna ljudi koji podržavaju svaki entuzijazam. Srbiju koja pamti svoje pretke i nema dilemu za šta su se borili. Srbiju kao pesmu među narodima, koja se ne opterećuje tuđom mržnjom već neguje svoju ljubav. Koja Kosovo i Metohiju ne posmatra kao problem već kao nešto što smo sada izgubili ali sutra ponovo može biti naše ako to iskreno želimo. Srbiju koja zna da ne može sve učiniti danas, ali da može generacijama koje dolaze ostaviti povoljne uslove da ostvare svoju sreću i vrate sve što je izgubljeno. I konačno, Srbiju hrabrih i ponosnih ljudi koji sa osmehom na licu problemima gledaju pravo u oči, koji su ujedinjeni u nameri da poraze svaki šljam i koji bez ikakve sujete pružaju ruku svakom vrednom i poštenom čoveku, dajući mu vetar u jedra kako bi ostvario svoje velike poduhvate na sreću svih nas.
Verujete li da će se ostvariti?
Da ne verujem, preselio bih se na Muta Utu i uživao u izlascima sunca, a plemenite Mutuutućane podučavao filozofiji. I sve dok verujem, ostajem ovde da se borim i da branim sve ono do čega je svakom pristojnom građaninu stalo. A svakog čoveka dostojnog te plemenite misije, pozivam da mi se u tome pridruži.
